Дабро-босански Источник

Стр. 58

в.-х. источшгк

Св 2

јо всома тешко било држати богослужење и доносити ирилоге за свештснство, ирилагали седмично и мјесечно. Од седмичних прилога набавл>алосеје, што је потребно било за богослужењс а од мјесечних плаћали су се свештениди н други црквени служител.и. Тертулијан тврди, да је онда све евештенство било једнако и редовно плаћено. 1 ) Са четвртим вијеком мијења се положај цркве у држави. Хришћанска религија постаје првом п најмоћнпјом религијом у држави. Тијем су и за служитеље хришћанске вјере наступиле са свијем друге прилике. Многн хрпшћани, а с' малим изузетком, и сами цареви, давали су цркви богате дарове, остављали јој иокретна п непокретна имања. Како нам прпчају историци Теодорит 2 ) и Созомен, 8 ) свештенство је добијало од државе припомоћ у новцу, па п жита из државннх житннца; а та је припомоћ под царем Маркијоном зајамчена била законом, који је цар Јустинијан пошље унпо у своЈ законик. 4 ) Осим овога, имало је свештенство посебну награду за неке свештене радње, као : за молитву, свештање масала, вјенчање, опијело итд. — Таки приходи познати су под нменом столе или таксе, коју је црквена власт прописивала, а државна потврђивала, што и данас бива. — Течајем времена утицалн су на цркву разни хисторнчкн догађаји п политичке прилике. Којп је народ дошао прије до своје политичке слободе и самосталности, тај је нмао прпје и цркву и свештенство самосталН1 *је и уређеније, ако т. ј. нпје владао расцјеп пзмеђу ума и вол.е. Све добро уређене државе и сви изображени народи на свијету брину се, да створе што повољније умно и материјално стање својега свештенства, желећи му тијем поднћи значај и углед међу л.удима, као чину или сталежу, који служи Богу и религиозним, дакле најузвишеним осјећајима л.удским. § 12. Како је текао избор свештеника и епископа? Начин избора свештеника и епископа нпје бно свагда и свуда једнак. Са гледишта догматичкога и каноничкога не бијаше нсоиходна потреба, да народ судјелује кри избору, јер свештеничка служба долази непосредно од Бога, а Терт. у писму 66. 2 ) Књ. 1. гл. 11. 4 ) Књ. 5. гл. 5. 8 ) Кодекс Јуст. књ. 1. натп. 2.

не проистиче из вол.е народне. х ) Али је са практачког глсдишта потребно, да народ судјелује избору својсга свештеника, и да тијем са своје стране посвједочи, да је достојан човјек својега чина и положаја. То је залог моралне везе између свештенпка и његова народа. — Од најстаријих хришћанскпх вре.мена участвовало је свештенство п народ у избору свештеника и епископа; 2 ) при томе је владао таки мир и ред, да су м)< се и незнабожци чудили, а нсзнабожачки нмператор Александер Север (222.—235.) прпмио је тај начин избора од хришћана и наредио је, да се тако бнрају н римски грађански чиновнпци. Но тај поредак не могаше се дуго одржати. Нешто због великог броја народа, нсшто због тога, што су многи. особито богаташи, заводили народ те помоћу његовом долазили до епископства и без праве претходне спреме, без да су прошлп све чпнове редом, шта више неки шћедоше, да од свјетовц,ака на мах постану епнскопи и одмах по крштењу. То је и дало повода закључку сабора сарднкијског п лаодикијског, по коме не може нико постати енископом на Ћрескок и који је изабран од скупа свјетине. 3 ) Презвитере и ђаконе је обично бирао сам еппскоп уз Формални пристанак општине. 4 ) ТеоФил Александриски у својему 7. правилу између осталога говори : Нека се сво свештештво сагласи и изабере дотичнога, а тада Ие га епиекои исиитати, иа кад пристане шњим свештенсгаво, обавиће рукоиоложсње у сред цркве у ирисуству народа и ири узгласу еиискоиа, како би могао и народ, да о дотичпоме иосвједочи. •) О избору епископа у прва времена говори Климент римски овако: Еиискоии су иостављани били од самијех аиостола, за тијем од другијех свјетознијех особа уз сугласије све цркве. А Кипријан епископ картагински у својему 68. ппсму пише: Марљиво треба чувати иредање и установу аиостолску, ио којој ради законитог иостављања еиискоиа, имају се скуиити сви ближи обласни

*) Јов. 15: 16; аи. пр. 36; ант. саб. пр. 16. 18. 21. ср. сард. нр. 2.

2 ) Дј. ап. 15: 22.

3 ) Сар. саб. пр. 10; лаод. ир. 13.

4 ) Смириов: Историја Христианскои церкви, 2. изд. стр. 350. — Кт{-7<: Бећгђисћ с!ег Шгсћеп^езсћЈећЂе ±иг 81и^егеп^е, Ц|е1р2% 1887. св. 1. изд. 10. стр. 207.

5 ) Мисао, да епископ мора нотврдити, кога општина изабере, са свијем је погрјешна и нема никаква правна

основа. Јер, кад епискон има право потврде и рукополагања,

има онда и право да одбије свешт. кандидата, који нема

онога, што од њега ишту божансгвени и црквени закони.