Дабро-босански Источник

Стр. 56

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

буде лаком и среброљубив; х ) да пазп на своју кућу и дјецу, која треба, да су му побожна и поелушна и да не држи у кући жене, које еу под сумњом; 2 ) да не узима на себе евјетске дужности, какву трговину или радњу, која се противи његовом достојанству и смета његовом позиву, јср св не можс служити двама госиодарима • 8 ) да се не одаје свјетским уживањима као: игрању карата, лову, лакрдијашким представама, плесовима, свадбовању, коњаничким тркама и позорншним играма. 4 ) 6) По учењу апостола Павла мужу је срамота, ако гаји дугачку косу. 6 ) Стога су прва четири вијека носили кратку косу сви вијерни, свештеници и свјетовњаци. Дугу косу носилн су варвари, в ) а осим њих још неки пустињаци из таштине и притворства, мислећи, да ће својијем необнчнијем пзгледом стећи поштовање у градовима, по којима су често ходали. Таке су људе црквена правила осуђивала ц заповиједала им, да се ошпшају и да иду у свој манастир. 7 ) Како брада већма одговара озбиљности и достојанству свештеничког чина, то су свештеницп свију впјекова ноеили браду. Изузетак од тога обичаја учинило је пошл.е римско свештенство на западу, али на нстоку је непрекидно носило и дан данае носн браду. — П1то се тиче одајела свештеничког, можемо казати, да се за првијех пет впјекова ннје разликовало кројем од одијела осталијех л.уди- Правила црквена захтијевала су само толико. да се одијева свештеник просто н скромно, а да се клони раскошности, тјелесног накита, мазања мирисавим супстанцијама, бојења и глацкања косе. 8 ) Боја одијела била је такођер различита, како је гдје био мјесни обичај; но ') 1; Тим. 3: 3; ;ш. пр. 44; I. вас. пр. 17; тру.г. ир10: лад. пр. 4. карт. пр. б. 16 2 ) 1. Тим. 3: 4; I. вас. ир. 3; трул. ир. 77. 3 ) Аи. ир. 6. 81. 83; халк. ир. 3; трул. нр. 9; карт. ир. 16. — Не смије крчмити т. ј. сам у крчми радити и служити ио Аристеновом и Валсамоновом тумачењу на 9. нрав. трул, саоора. Носао, који доликује свештенику и часна зарада ирепоручује се и похваљује по прав. 15. VII. вас. сабора. 4 ) Трул. саб. пр. 24. 50. 51. — У осталом правила имају у виду старе игре и нредставе, које су биле . нриређиване у част незнабожачких богова, на којима су се приносиле људеке жртве и виђело свакојако неваљалство. Због тога је забрањено било нћи тамо свјема хришћанима (ср. трул. саб. ир. 62; лаод. пр. 53, 54':) 5 ) 1- Кор. 11: 14; ср. Зон. и Валс. тумчење на пр. 96. трул. саб. у моек. иравилима. в ) Н. пр. Готи у Шпанији, Алемани и т. д. 7 ) Трул. саб. ир. 42. 96. и тум. Зон., Арист. и Валс. на та правила. 8 ) VII. вас. саб. пр. 16. трул. 96. и његово тум. у моск. правилима.

по највише се употребљавало цино одијело. Ј ) Тек при крају седмога вијека утврђена је разлика између ношње свештених и свјетовних лица. Ту је разлику истакло 27. правило трулскога сабора овнјем ријечима: Никакав клирик пска не надијева одјеКс, која му не ириличи, ни ка,\ у граду борави, ни кад иде на пут, него нека носи хаљине, које су веЛ одређенс за оне у који клиру мрииадају; а који тако што учини нека се одлучи на једну недјељу. — Данашње мантије примл.енс су од Грка у 17. вијеку. Црквеној власти спада у право п дужност, да пропише одијело за своје свештенство, имајући при тој радњи на уму и Формацију земљишта, климатичне ирилпке, бли.лшу или даљину кућа и села, краја, у којему свештенство врши евоју службу. 2 ) 2. Право, које добија човјек, кад ступи у свештеннчки чин, дијели се на право имунитета и на право на награду за обављање свештеничке дужности. а) Под имунитетом разумије се ослобођење од некијех јавнијех дужности и терета, као н. пр. ослобођење од дужности војничке, од плаћања данка на црквено имање, од работе н т. д. — С почетка, па и кроз цио средњи вијек нмуннтет је уживала црква и свештенство у много већој мјери, него што га. данас ужива у разнијем државама. 8 ) Али треба знати, да је право, које свештеник ужива, дано управо цркви, која бира људе и даје пм чин, а шњиме заједно и право, да раде о њезином развитку и напретку. Стога се свештеник не можо одрећн даног му Ј ) Блажени Јероним -ј- 420. монасима препоручује, да носе са свијем црно одијело, а свјетовним свештеницима средњу боју између црне и бијеле. 2 ) Од иетог вијека иочевши, морају се сви, који траже рукоположења, подврћи прије иостригу или тонзури. Тонз} г ра је испрва била у обичају код иокајника, за тијем је прешла као знак поелушности и смирености ка калуђерима, а од овијех и к осталом свештеиству, ночевши од чатца. С почетка су се шишали до голе главе; пошл>е се подијелр1ла тонзура у римску или Петрову и на г р ч к у или II а в л о в у. Римска тонзура била је шишање врха главе у наокруг, што је означавало Христов трнови вијенац; а грчка била је шишање главе спријед. У римској цркви одржала се до данас у истој Форми, јер се њезини богослови иозивају на дјела аиостолска (21 : 24. 26) и на носл. ап. Павла Коринћанима (1. Кор. 11 : 14.) У православној цркви сведеиа је тонзура на крачање косе унакрст. Шишање врха главе у обичном животу трајало је дуго у разним крајевима и код нравоелавног свештенства, н. пр. у Русији (колце) готово до 19, вијека; а код нашега свештенства у австро-угарској све до скора. Кад је ћелепуш нрестао, престало је шишање врха главе; но свакако је то ишло у прилог римском обичају, као и иодсијецање бркова, што је измшшБОтина римских схоластика. 3 ) Негдје у већој, а негдје у мањој мјери.