Дабро-босански Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 115

разумио, него да и увиђа, да је заиета онако, како је свештеник у проповједп говорио. Прво се одноеи на свештеника као на личност, и истиче свештеника напред као човјека, а друго се односи на проповјед н пстиче човјека као правог свештенпка. У првом случају свештеник узвишује себе као човјека, а у другом случају узвпшује Слово Вожије, а себе као вјечног и оданог чувара тог Слова, па док ће људи у првом случају уважавати свегптеника као научена човјека, дотле ће у другом случају уважавати свештеннка као истинитог н искреног слугу Божпјег, дакле као правог свештеника, а док свештеник у народу таково уважење не стече, не ће моћи као пастир стада Христовог с успјехом дјеловати, јер не ће имати онога повјерења. ког свештеник као пастир имати мора. Дакле, види се, да свештенпк треба да проповједа слово Божије из личног освједочења, т. ј. да несумњиво и сам у оно потпуно вјерује, и да је н срцем и душом одан својој светој дужности, па у такој прилици може свештеник и без дубл.е спреме мирно приступити пзвршивању и те своје задаће. Како ће дакле свештеник, да се спреми за проповјед ? Да ли ће је код куће своје саставнти п научити ? Да ли ће тој прилицп готову, туђу а прпкладну проповјед употребити ? или ће напослетку, без претходног спремања изаћп на проповједаоницу, са самопоуздањем др ће под упливом свечаних тренутака службе доћи до нужних мисли ? Ни један од ових нччнна спремања за проповјед, не могу се препоручитн, јер су за прилике ееоског евештенства иотпуно непрактична. Много је тешко сеоском свештенику проновједп писмено саставл>атн, и то тим теже, што пх доста има којп брзопису ни најмање вјешти нијесу, а да се и не узима у обзир то да их има, који пером слабо владају, више те би им састав једне проповједи 2—-8 дана п времена одузео, и не узев у обзир то, да би такова проповијед у највише прилика промашила своју пјел>. На размишљање човјечије, упливишу моментане околности, те ће и свештеник друкчије мнсли имати, кад буде у миру у својој соби проповјед састављао, од оних мисли, које га буду пратиле онда, кад се буде налазпо на проповједаоници у пуној цркви народа. Истина је, да се проповједп могу саставити и у дру-

кчијим околностима него што су свечани тренутцн службе црквене_ али зато треба вјештине — уображења, -ко}е се од нашег сеоског свепггенства ни очекивати не може. Да лп се дакле туђе проповједи могу употребити у цркви ? Ми имадемо доста проповједи од признатих и чувених и српских а и руских проповједника, и те су проповједи производн велеума на овоме пол.у, те нам могу као узор служити. Алп све те узор-проиовједи не би се могле у овом народу с успјехом понављати, зато што је дух народа, у ком су те проповједи поннкле, његова побожност и вјерско изображење сасвим друкчије, него што је у овнм крајевима. Тако н. пр. руски народ много је побожнији од народа српског па најбоље руске проповједи не би у српском народу пикаква успјеха постигле. А зашто ? за то што су те проповједи понпкле већ у народу побожном, па исте својом садржннсм позивају побожне поклоннке на онакова одрпцања себе самог, на какова се овај народ позиватп не може, зато шго се још не налази на ономе ступњу побожности п вјерског нзображења, на ком се народ руски налази. Па како у овом погледу стоји са руским проповједима, тако ће исто етајати и са проповједима Срба -- проповједника, које нису у овом народу потекле, са истим или може бити и другнм узроцпма. У згодним приликама могле би се употребити само онаке проповједи, које је потреба тог народа изазвала, дакле које су у том народу поникле. Но како проповједи, које свештеник сам саставп тако исто и проповједи, које свештеаик намисли готове — туђе употребитп, вал.а д.ч их још и на памет научи, да би их у цркви изговоритп могао. Читање говора у цркви, које се од скора опажати почело, ваљало би строго забраштти, јер не само да на читање народ не обраћа особите пажње, коју иначе проповједима поклања, него читање и понижава дотичног свештеника, који тим јавно даје свједочбу о својој неспособности, као да није у стању ни са неколико ријечи, које би имале тећи из њего вог мозга, из његовог срца, поучити свој народ о томе, како треба живпти на земљи, па да се вјечне милости Божнје удостоји. А може ли свештеник научитн на памет бнло свој састав било туђу проповјед ? Кад се у обзир узме, да свештенпк има и других дужн сти, дал>е то, да му је дужност проповједатн сваке недељв п