Дабро-босански Источник

Стр. 116

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. Б

празника, даље да за сваку проповјед треба најмање 2 дана док ју састави и научи илн само готову научн ; — онда је јасно, да свештеник нпјс у стању тако се сиремати за проповједање, јер онда ништа друго не би могао ни радити, него се вјечито спремати за проповједаоницу. Па и таке проповједи у највише случајева биле би збрка појмова, које на проповједаоници не би разумио ни сам проповједник, те би тако спреману проповјед или очптао као какав ђачиК „Оче наш", или би изгубив присуство духа, заборавно и оно што је научио, те тиме изложио своју личност општем сажаљењу. Не само дакле, да нису ова два начина спремања за проповјед за наше сеоско свештенство, него ни трећи начин, на име, да се евештеник потпуно неспреман пење на проповједаоницу, не може се никако препоручпти, јер је то само за онаке свештенике, који су Богом надарешт говорничким даром, те који без никакве претходне спреме излазе на проповједаоницу те својим говорима заносе и одушевљавају слушаоце; но такови су врло ријетки, а свенггеник обичног дара само што би се нзгубио, те управо рећп у цркви и саблазан направити могао. Но да би се такове неприлике, у које би свештеник пасти могао, нзбјегле, потребно је на сваки начин нретходно спремање са проповјед, и то овим начином, који је за наше сеоско свештенство најпрактичнији, те по томе и најцјелисходнији. Сваки свештеник треба да буде у мислима на чисто, да ли ће будуће службе го. ворити катихетичку поуку, или поуку о моралу. Хоће ли дакле катихетичку поуку чинити, онда треба да изабере о којој ће хришћанској врлини говорити, да ли о вјери, љубави или надежди. Узмимо примјера ради да ће о вјери говорити, то ће онда на сваки начин имати отпочети са првим чланом символа вјере. Своје спремање отпоче ће тиме, да ће први члан символа вјере полако прочитати, тако да сваку ријеч потпуно разумпје, те да о свакој ријечи понаособ размнели, пак ће му се отуд раззити мисли о постанку и створењу свјета, о створењу човјека, као најмилијег створења божпјег, о великом благодјејању божијем према човјеку, о неблагодарности људској и падању у гријех, те кроз то и у немилост божију, о осуђењу рода људског на патње и муке овог свијета, што долази сасвим право, јер је човјек презрео милост свог Створи-

тел.а, па п не треба да је ужива, о превеликом милосрђу божијем према човјеку, ког опет није хтјсо сасвим напустити, него да га и даље уздржава, шаљући му с неба своје дарове — сунчану топлоту и кишу, без чега не би људи могли овдје на земл>и живити ; даље да га истински вјерујемо, јер нас на то упућује не само св. писмо, које су написалн л>уди по божијем упутству, него и сам наш разум, којим ми појимамо на сваком нашем кораку о постојењу неког вишег бића. Зађемо ли у гору, морамо да се дивимо гороетасним дрветима, зађемо ли у поље дивимо се непрегледном зеленилу, куд се год окренемо видимо живот, а тај живот није у стању човјек створити, тај живот расијао је свуда по цјелом свјету неко много виши, много моћнији од човјека, тај живот дао је Бог, и т. д. — Хоће ли говорити о л.убави, то ће прочитати прву заповјед, па о њој добро промислити, те ће му се том ириликом развити мисли о моћи, величини и сили божијој, који своје створове не моли, него им заповједа, очекујући од истих безусловну послушност и покорност с истим правом, с којим отац очекује послушност од своје дјеце, коју је одгојпо. Јесмо ли дакле научили се како требамо вјеровати у Бога по Символу православне вјере, онда овдје треба да се научимо штовати и љубити Бога ; којц нас је створио и који нас обдржава. — Хоће ли пак говорити о нади Хришћанској, то ће отпочети са призивом молитве Господње, којом ће му прнликом морати доћи мисли о одношају људском према Богу, ког у тој молитви називамо нашим небесним оцем, откуд сљеди да смо мн синовн божији, те имајући јединог небесног оца, да смо овдје на земл.и браћа између себе, па кад у молитвама нашим призивамо Бога као нашег оца, онда се требамо старати, да му будемо достојнн синови, те да се међусобно као добра браћа слажемо и љубимо, дал>е о слози и неслози и т. д. — Хоће ли се говорити о облагорођивању мисли и осјећаја људских, дакле о моралу, наћи ће се у сваком Јеванђелију довољно материјала на основу ког ће се мисли за једну проповјед извести моћи, тако н. пр. Јеванђелије, које прича о томе, како је Господ Исус Хрнстос стојећи поврх воде позивао к себи апостола Петра, да му такође поврх воде дође, — даје диван материјал једној проповједи о сталности (чврстоћи) н несталности вјере из