Дабро-босански Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 12б

и присилити да пдати, а попо његов може и чекати, нек стоји на вересију, па кад могнем, платићу. Тако с дана на дан, дуго стоји, вересија се не купи, а кад свештеник умре, то све пропада. Ником онда и не пада на памет да јадној удовој попадији и ђечици поповој доносу крајцарпцу коју, што су остали дужни. Слаоо сс ко раисали гледајући оно жалосно стање, у коме се налази нородица умрлог попе, нико се не сјети голотиње и босотиње њихове. Тако сирота пошље мора се потуцати од немила до недрага, те по свима и злим и добрим тражити рада. Нужда закон мјења и у овој прилици. Глад, сиротиња и бједа наћерају је да пере кошуље по кућама туђим и да послужује другог. — Један не давно умрли свештеник овди у близини али у другом котару има читаву хиљаду Форинти у народу вересије. Да боме да се тај новац никад скупити неће и да је коначно пропао. Овди је обичај прије био, да чоха, којом упокојеног у спроводу покрију припада свештенику дотичном. — 0 већим празницима, кад се пишу имена живих у појединим породнцама да се при „денијама" спомену ипрочитају у јектенији, плаћао је и плаћа сваки за свако име по 2 крајцара ј и тај новац припадне дотичном свештенику, а данас ? Данас су тутори и црквена општина преузели све то у евоје руке. Они тим управл.ају. Они пишу имена, они наплаћују, они дотичну овоту оставл,ају у црквену хазну, а свештеник хтио не хтио мора да се задовол.и са неким малим дјелом, кога су му они одредили и ког му из црквеног новца дају. У нас ваљда никад није ни било тог обичаја, да парох купи по парохији вуну, масло,

сир, сјено, дрва, јагањце и јариће као што је и данас обичај по другим крајевима Босне и Херцеговине. Тога код нас можда није ни било а све и да је било, доста то да га данас нема ни од корова и да се и спомен о њему одавна изгубио. — До данас кад би свештеник односно његов ђак разносио водицу о коме посту, давалп би по шаку граха, о Крств-дану суво месо, а о великом четвртаку купљена су јаја, но разумије се да је та добит и то давање њихово слабо, врло слабо, баш као оно, што поп Мићо вели у Горском вијенцу : „Ђавоље је њихово давање." Но прије неког времена то нам је од предпостављене духовне власти забрањено, и наређено да хришћани у име тог дава.ња у граху, месу итд. дају годишње 10 новч. од сваке куће. Може ли та наредба ступити у живот и хоће ли паро хијани давати то, сваки ће свештеник најболе знати То ће ићи врло тешко, готово никако. А на против одучити их да свештенику не дају месо, грах, сир, масло и др. то ће једногласно бити усвојено од свију и престаће тај обичај одмах, док им се наредба о том прочита и до знања стави. Толико сада о свештеничком приходу и о том како плаћају парохијани своме пароху. Нека покренути споразум и изношење истинитих прихода свештеничких уроди најбољим плодом. Нека ријечи наше браће свештеника побуде д о т и ч н е да се уреди дотација наших свештеника саобразно науци православној, достојанству цркве и свештеника а нека буде према стању и материјалној могућности нашег народа. Зворник, Сретеље 1890. Д. 0. у.

Допуна опису мав Читајући 10. број цјењеног листа „Босанске виле" од ирошле године и у читању наиђох г. уредниче, на опис манастира Моштанице, па ми се чини да тај опис није баш тачно изведен. Сад пошто ћу ја по приповједању старих .људи доставити ондје, оно тито није учињено, то

зтнру Моштанице. нек ми прваптњи описивач г. Костић, за то не замјери, а ви г. уредииче молим да ову допуну у ваш цијењени .лист ,,Б.-Х. Источник" уврстити изволите. По народном прпповиједању, на истом мјес.ту гдје је сад манастир, спаљено је тијело св. великомученика Тео-