Дабро-босански Источник

Стр. 126

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

дора Тирона, од ког је салга рука остала као мошти, и од тог добио име је ман. Моштанице, као год и ријека, што тече испод њега и утиче у Уну. Да су га зида.ли Немањићи, то су до данас многп потврдили н којекаквим наводима доказивали, зато мислим дабаш није о том нужно говорити. По свој прплици биће заиста, да су за вријеме Лаудонова војеваља по босанској Крајннн, калуђери из њег побјег.ли преко Уне у Хрватску и настанпли се вишеКостајнице у селу Комоговини. На мо.лбу њихов^у допусти им тадашњп ћесар и начине себи манастир којег прозовл' Моштаницол!, јер су одмах у њег смјестпли руку св. 'Геодора, а некн га поелије ирозову „Комоговином", и претворе га пеки други послије њих у мирску цркву, у ком се н данас та света рука налази. Од ствари што је остало иза калуђера, то неки Турци однесу, и лганастир поробе са свијем, па иајпослије га и запале, да су само голе зидине остале. На неколико десетине година иред долазак серашћер-Омерпашпна у Крајину босанску, да мало укротп бијесне аге и бегове, козарн чувајући благо по шуми у том крају, опазе да некакве зидине виде у шуми, отиду и докажу својим старијилг, а ови опет свом бегу. Бег пм допусти да отиду и виде. Кад су дошли к њему, кад ли све по њему и око њега букве и јелићи, као какве каце пораеле. Кад сл" се заиста увјерили, да је зидина манастирска, то отиду капетану дубичком, јер се он налазио у његовој капетанијп и кажу му. Капетан јави везиру а везир владици тадашњем — на које добију заповјед, да се има око њег искрчити и до њега добар иут направитн, као што и учине. По заповједи тадашњег босанског митрополита отвори га тада најпрви калуђер именом Влајшшћ, родом

из села Градине с-пралг Јасеновцем, и још један свештеннк пменол! Котур, тако прозван но селу Котуровн, које се находи више манастнра. Они га на брзу руку оправе и доготове док је тадашњи митрополнт у то врнјелге своје путовање по Крајини доврншо и до њег дош'о одмах га посвети, а Влајннића пронзведе за игумана да управља манасгиром; а он отиде у Сарајево. Кад је гго тол1 ирошло неколико година Влајинић умре а Котур остане за мало у њелту, јер га Турци код капетана прпједорског окриве и гго жељи њиховој посијеку га вггше Приједора у седу Гаревцилга крај пута, гдје Л1у се и данае г^роб познаје и зове „иопов гроб" Послије Влајиннћа п Котура до^е у њега неки Т>урађ Гопћ који је у монаштву добио име Гераснл! гг 1,'ао игуман управљао лгапастиролг. Родом је био из села Свнњухе од Новог. Он н браћа му протоеингел Гаврил п јеролгонах Стојан бгглп су тад јединп који су свршилн богословске науке у Пакрацу (Славонији) од оновремених свештеника. Онп га прекрију и боље украсе, алп Пецијина буна учунн те изгори и опусти, „ког је сам цар турски кашње дао оправити," као што г. Костић у „Вилп" наводи. По смртн Гераспма Гоића, долазилгг су иза њег' овп калуђери редолг: игултан Григорије Цвпјпћ био је родол1 пз села Ашетоваца, јеромонах Ђурађ Трлшшљании родолг нз Баусоваца, игуман Аганија Вујаснновић из села не зна се ког тачно, игуман Ђурађ Лукач родол! из Драксенпћа, јеролгонах Гаврил Качавенда родолг нз села Јеловца, јеролгонах НикнФор Мајкић родол1 из Јапре Мајкића, архимандрит Кирпла Ацић и игуман Паисије Филиповић. Сад ио окупацији, кад је манастир попраиљап с лијове стране у знду ннже