Дабро-босански Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 127

лјрвштце а шппе иојаса нашли су зпдарп шупаљ зид од два метра дуљинс и изгледа као димњак округао, у ком је пађено ребро као да је од средњег ■ге.л.адета на ком се познаје да је резато п но ком се резању мора судити да то мора битп од некакве светиње, кад се у тој шупљини наш.то. То исто ребро опет је на исто мјесто ставито и онпјем истим каменом затворено с којим је отнорено. При вр х у у знду нашли су у олтару два велика лонца са заклопцем на њима од босанске рукотворине, так-о исто у средини храма више пјевннце по два и на сваком заклопац, па и ако се чине малени може у сваки од прилике стати до 15 ока, воде ови лонци опет су узидати на истом мјесту. Ја мислим да бол>и и милозвучнији глас читање п пјевање издају. Ири земљотресу 1861. године испао је један из кубета камен, ког су једва два човјека могли подигиути, — те су га опет зттдари на оно нсто мјесто уметнули. Још ћу и то навестн, да више манастира источно има једна ириродна пештера у којој су се некп од монаха исттатитали, као што се у њој недавно пспатитао неки Пајо (Павле) Грујпк нустињак и то родом из села Бабића, парохнје Козарачке. Кад му је било 20 година научн правити пушке, алп то остави те једном ровећи и копајући ископа из земље нешто новаца п однесе пх у тпуму да сакрије од другпх. Послије кратког вре-

мена пође да нх пскопа али не могне погодити оно мјесто гдје их је оставио те од муке полуди. • Цијелу годпну дана живио је у итумн и по њој одајућтт он ппкад кућн не бн долазио п јонт по цијелу седмицу да ништа не би јео. ГБеговн рођаци не могавшн вштте то трпити, него га ухваге 1т са собом однеду Л1анастпру Мопгганпцп да га лпјече. Чпм је дошао одмах отиде опет у шуму н нађе ту петнтеру, те се у њој настани. Некп стари Алп-бег Џиник одајућп по кметпма дође манастпру, којп је тада био као н данас птто је својина Џинића, да види манастир, п у разговору кажу м у калуђерн за тот 1 Пају, он им одговори: „Ово је трећп п\ стпњак, што се у овој пенттерп испатнта, како моји старн памте, него не днрајте у њег, већ му подајте заиру (јело н ппће), ако ви не ћете ја ћл- то учинпти." Он је жнвно у њој до 20 година и живећи у самоћи све је бјежао од свијета а највшие од женскнх, на које не би никад хотио ногледати, докле год не би отншле од његове пештере. Пред смрт преселп се у једтту мању пештеру п умре, из које кашње калуђери пзнесу га и код манастнра сахране. Од како је тај Пајо пустињак умро има до близу 30 година. Сад само толико о том манастиру док други пут тнто више дознам. Прибиљежио : Симо Стојановић, свештеник.

Питаља.

1. Кад се изиос.и плсттаница па велики пстак и којнм иоретком ; кад се уноси на Васкрс у олтар и ттолаже на престо, и кад се скида са ттресшола ? 2. Каквс узгласе треба говоритпн на т1ошл ,с-

дованију св. страстн, пред јеванђељима на малим јектеннјама ? .9. Ко додаје архијереју кадионицу ако је ђакон заттрнјечеи тада другијем ттослом, и може ли мирјаннн илп клисара