Дабро-босански Источник

Св. 4 II б

в.-х. источиик

Отр. 147

За овом страшћу до.лази частољубље. ' Истина одлнковати достојне слу:китеље је потребно и нузкно, да би се и други тим иодстицали на савјесније иснуњавање своје дужности. Праведно је да се пред другим оддикује и цијени човјек, који је достојан одликовања, да би га тако и други упозна.дн и уважавали његове заслуге и обараћали ее њему као одлнчном н уваженом човјеку. Али то одликовање је опет сувише примамљиво, оно може човјека лако нокваритн, па да му није много стало да ли је његово владање и служење угодно Богу. Он се брине о том, да задовољи оног, чнјом помоНу он мнсли (Настг

да задобије за се знаке поштовања п уважења, те онда н таквог одликовања оп није достојан, јер га је добио не но за| слузи, него но особнтој благонаклоности предпостављених. У томе може евештениковим ерцем овладати гордоет и самоузношење а то ннје сагласно са духом смпреног пастара. Знај и ако те не одликују у животу за заслуге, да си тп као слаби н немоћнн човјек \'чинио добро за то, што си га дужан да чиннш, јер спада у твоју дужност и да бп свакн то чпнно, којн би био на твом мјесту. Доста за овог ппсма до идућег. ?иће се.)

Свештепство и проповједаље. Са особитим обзиром на вјсрско изображсње и оишту развијеност народа у Босни и Херцеговинн од Теод. Јунгића, евештеника. (Свршетак.)

Сви су л>уди елаби, па су таковн и свештеници, али свештеници су позванп, да те људске слабостп лнјече, те тим вишз морају своје слабостп савлађивати. Излазећп на проповједаоницу, треба да пх покреће л.убав и оданост к' узвпшеном им задатку, а не ироста дужпост. Кад се проповједа, треба имати на уму, да ее тиме народ поучава, а не да се свештеник својнм знањем илн даром истнче. <Јвештсник је ту због проповједи, а не проиовјед због свештеннка, па сваки успјех, ког са проповједањем постпгне. не треба да га погордп, не треба да га себн упиеује у заслугу, него слову божнјем, ког је он удостојен бно говорпти. Бпо евештеник не знам како вјешт говорник, не треба да се тим поноси, јер је то дар ког му је сам Бог подарно, да његово — Божпје, а не своје име проелавл.а. Свештеник треба да се чува овакове слабости, јер ће му она нотирати усијех. П као што сс говорнпк не треба са својим даром да горди, тако нсто нс треба ни свештсник, који није говорник, да се поништава. Налазећи се на проповједаоници, свештенпк,

којц је слао говорник, не треоа да се устручава ни прсд кнм, па ни пред прнсутни.м свештеннцнма, који су признати говорници, јер — треба да има на уму — да онај нредмет радн кога се он на проновједаоници налази, није ни мало мање важан од предмета ког свештенпци — говорници на проповједаонпцу пзносе, даље, да његов цил., коме он тежи, ннмало се не разликује од цил.а, коме свештеннци—говорници теже, једина је дакле разлика у томе, да ћс вјешти говорници своје мпсли л.спше преставити, у .кенше нх одјело обући. Свештенпк као слаб говорннк, нс треба да се у служби својој стиди говорника, као год што се не треба часна сиротиња да се стндн богаства, — стара али чнста ал.инка, екупоцијене Фине одјеће. Говорништво је богатство, ког је милвстивн Бог малој количини л»уди у део пустно, па се од тог богатства не треба да постнђава слаб говорник, јер је и то од Бога. Већ више пута у овом чланку поменусмо ријеч „узвишенн задатак свештенпчки", па да би га разјаснили, нужно је да се са тим мало