Дабро-босански Источник

Стр 148

В -Х. источппк

Св. 4 11 б

засебно позабавимо, н то на овом мјесту, пошто јо сад вријеме, да се означн и цјељ проновједања. Научити човјека да вјерује у Бога; научити га да .-Бубн Бога; -научити га да л,убч ближњега свога; научитн га да еавлађујс своје страети: будпти у ТБему хришћанске врлине; потпомагати му разум протпв орца, т. ј. да се не поводи по тежњама срца свога, него да слуша свој разум; а разум и осјећаје му облагорођавати; л»еност искорењавати, а трудољубивост усељавати; нодмуклост, лицемјерство, неповјерење потискивати, а отвореност и искреност изазивати; саможпвост, лакомост, пакост, злурадост, лажљивост, осуђпвати а друштвеност, задовољност, скромност, чистоћу, поштење похваљнвати н т. д._, управо рећи борити се са свим својим силама непрекндно, неуморно и храбро под заставама врлина н добро,?устел,и протии свпх мана п порока људских — јест узвпшени задатак једпог свештеннка. Па да би свештеник успјешно овај задатак вршити могао. нужно му је да увијек има на уму, да он има људе спремати не само за вјечни, него и за овоземни живот, проповједајућп му сношљивост и слагање. Учећи га дакле вјери, дужност му је да са особитим нагласком препо" ручује му узадржавање од гријешења, н то не само због тога. што тим губн вјечну милост, него и због тога, што тиме и евој овоземнп живот упропашћује. Ето то је цјељ проповједања. Спремитн човјека за сношљив грађански живот, а кроз такав жпвот осигуратн му и вјечну милост, јест постпгнути успјех нроповједања. Код народа у Босни н Херцеговини проповједање мора бити таково, да покреће народ на размишљавање у границама вјерских одредаба, тичућих се овоземног живота. Није доста овоме народу говоритп, да се чува од гријешења и да чини добра дјела, па да ће за то награђен битн рајем илп у противном да ће битн кажњен паклом. У оних народа, који жпве у жарким зонама, већн је природни нагон к ужпвању, а при том и већп страх пред патњама, а народп у умјеренпм појасевима, суморнпји су, те мање теже за ужнвањем, али мање се н боје мука, те је отуд п могло доћи тако, да се Христијанска вјера, која нејаснпјо обећава али нејасније и иријетн, нпје могла разширпти и напредовати у жарким појасевима, док је мухамеданска, која се иодробно бавп описивањем рајских сласти а

и паклених мука, куд и камо бољс напредовала и утврдила у жарком појасу него ли у умјеренпм појасевима. Дакле ни на овај народ не може се упливисати јсдино тпм да му се обећавају рајске сласти, или да му се пријети пакленнм мукама, јер за рајским сластима које себи не може преставити не чезне, нити се паклених мука боји, тим мање, што сваким пријетњама најрадије пркоси. Њему даклс, поред овога треба проповједатп о гријешењу тако, да он сам иојми и увиди, да се гријешењем, нарушава мпр и у овоземном животу. — Јесп ,ли у свађи с' ким, непријатно ти је, да се са тим твојим противником где год састанеш, а свакн састанак такових противнпка пропзноси каткад великих нссрећа по обје стране. Мрз нш ли дакле кога, са сваком прилпком гледаћеш да га упропастиш, те твог протпвнпка прежаш п као дивљу звјерку очекујеш у бусијп, чекаш га док наиђе, те том нрилнком пролнјеш крв човјечију, извршнвши за чим си тежио, задовољиш евоју сујету. А шта ен задовољавајући своју сујету све починно'? Дишио еи свога брата — евога ближњег, жпвота, ког му је Бог дао а ког му тп нијееп у стању повратити; лишио си сптну дјецу њпховог оца, хранитеља н браннтеља, или, старе родитеље му, у старости нм њихове снаге, или можда и једпне потпоре у жпвоту им, а кроз то си учинио, да му дјеца цпјелог впјека буду просјаци, који ће се скитати од немила до недрага, или његове старе родитеље лишивши их њихове потпоре, прпморао пх да од глади скапавају. Све то учинно си, заслпјецљен сујетом, да се осветиш, и нпјееи помишљао, да задоволењем те сујете, не само пролнваш крв онога на кога си се подпгао, него да поред њега убнјаш сву његову породицу, која је у њнма имала, може бити једину потпору п узданицу евоју. Или, лаком на туђе пмање привлачпш се тајом туђем добру, те му разне ствари крадеш, које ћеш буд пошто продатп, у намјери, да би се отуд добивеним новцем потпомагао, али све што ннје поштеним начпном привређено, то је као н отето а „отето је проклето" вели наш народ, дакле на томе нема божијег благослова, н са тнм се нс ћеш моћи помоћп, јер како је дошло, тако ће морати н ироћи. — И.ш, дигао си сс у поноћи, те свом блпжњем иодмећеш ватру, да би га лишно имања и ставио на просјачкн штап и т. д., а све што чиниш, не промншљаш