Дабро-босански Источник

Стр. 144

Б-Х. ИСТОЧНИК

љ\-дско, томе 'су криви сами л,уди; оии раде без предходиог доброг, зрелог премиигљања; оии нримају иа се звање, а нису се ни приуготовили за њ' како треба, а из те неприправности п неспреме произлази као нриродна пошљедица то, да онн рано нокваре. еноје срце, које нема праве чпстоће и л>убави, какво је потребно у свештеничкој служби. Чистоћа срца је неопходно потребан услов за будућег свештеника; без ње свештеник не може испуњавати своју службу како би требало; норок, ко]'н се завукао у срце његово, загријеваће га п распаљивати, а тпм ће постепено у њему гаснти свака искра доброте и благодјетељи; а ако не будеш настојао да се порока опростиш, он ће те често мучити и тиме убпјати у теби мир п спокојство душевио. — Преставн себи како у рукама држишбескрвиу жртву пред престолом Свевишњег, иа кад ти приноспш ту свету н велику жртву за онроштење гријехова људи, теби подобних, шта може бити светије, гзвишеније и велпчанственије у служби једног човјек, ако не то дивно службовање? — Ти стојиш лицем лицу пред Богом; ти застуиаш грјешнике пред Оцем небесним; ти Га умољаваш крвљу Сина Његовог да опрости гријехе, .вудима слабим; на тебе управља погледе сав народ са страхом и уважењем; према твом застунању свак се нада да ће задобити оно, што молн; у твојим су рукама молитве н наде вјерних; онн су нх теби повјерили, да нх као служитељ Божијн преставиш чнсте н пријатне Богу — па, шта ће бити с тобом, кад се ти само сјетнш, да је твоје срце нечисто, да су грјешне помисли оцрниле твоју душу, да се твоја помутила и узнемнрила, јер гледаш м(фу оннма, који тс окружавају, достојније иего што си тн? — Не могу тн пред-

ставнти каква чувства обузимајл 1 свештеника V том тренутку; али кажем тн, да мг се тада тресг руке од страха, јозик се укочи и презирање самог себе овлада тада његовом душом. Пошље тога, ко приступи олтару, тај или је са свим безумаи, луд, Или нема у себп савјести а у срцу љубавн ирема вјери. Ако се је порок коснуо својим нечистим прстима 'гвог срца, то ти не савјетујем да примаш на себе звање свештеника, оно бн тн на тај начпн донијело само грнжу и мучење савјести; ти не би био способан тада да с вољом врншш све, што је дужан свештеник вршнти у животу. Како ћеш тп узноспти Бог\' молитве твоје пастве ако ти сам осјећаш у себн недостојност? Како ћеш ти сам учити повјерене ти непорочности н чистоћи, кад сам иознајеш тежпну свог гријеха? У свима радн.ама твојим мисао на твоје грјешио стање збуњивала бп те, а збуњен дух свагда бива слаб, немоћан. Предпоставимо н то, да си ти ири школовању свом остао вјеран добродјетелш, али малена је та једна добродјетељ за оно звање, које си наумио да прпмши; још се много другог иште од тебе. Нећу ти набрајати сва добра својсгва, која треба да красе душу п срце свештеиику; знам да су ти о том много говорнли н твоји иаставници. Ја ћу тп поново у шл.едећпм писмима дати што јаснији поглед на живот свештенички и нрн том разматрању указиваћу тп на главнпје, најпотребпије врлине дОброг иастира. Предмет је овај особито важан, о њему треба говорити са великом пажњом, за то ћу оставити за идућег писама, које ће и без тога бити врло важно и од велике користи по тебе. Друго писмо. Живот свештеников је постојаиа борба са собом, својпм страстима, са саблазнама,