Дабро-босански Источник

Св. 6

Стр. 253

слога својим зубима не откине пету ! Зар вам је жаливије пете него ције.ла тијела ? Заиста то је чудновато! Ах Боже! неће ли се каква гвоздена пета родити, која ће ерпску неслогу угњечити, да јој се више ни гдаса не чује. II хоће ако Бог да, хвалимо га! . . . Ал.и не, неће, док се ми братски не слажемо. Док један другом лажемо. Данас шта више брат брату лаже! Неможемо ни десет корака крзчити, а да по неколико пута не слажемо ; или кога свога не оговарамо; или не опадамоили вичемо: овај је оваки, онај је онаки. А не ћемо да видимо сами себе, па онда другога. Србине и Српкињо, метните руке на срца ваша, па видите какви сте сами, па тек онда можете рећи, овај је оваки, а онај онаки. Сви смо створени, сви треба да имамо ону праву љубав, коју смо још на крштењу добили од Тв«рца — Бога. Па зашто живимо, кад нисмо благодарни своме Творцу Богу, који каже : .Бубите се! . . . „Лзубимо се браћо мила Вријеме је томе; Име ће нам свагда живјет' У св'јету овоме. Лзубимо се док смо млади Кад се живот буди . . . Те у старосг виша ће се •Љубав да пробуди . . . Лзубимо се нек нас гледа Велико и мало, Нека виде да је нама До љубави стало.

.Љубимо се, јер је живот Са љубављу сладак ; Гдје у кући љубав није Готов ј назаднк. .Бубимо се браћо мпла У највећој тузи : Са љубављу сваки ће нам бити на услузи. .Бубимо се браћо мпла То је права слава ; Са л.убављу Бог ће свагда Срећу да нам дава. • Бу б ИМо се браћо мпла За живота свога, Са љубављу избјегну се Насиља премнога . . . •Бубимо се браћо мпла И Богу је мило ; Са љубављу Нзегово нас Свагда чува крило". Те ако успоштујемо и учувамо сриске гусле, српеку пјесму и српску старину ; ако се оканемо неваљалства, онда се ја надам, да ће нам Бог по могућству послати див — јунака са гвозденом петом, који ће нам ту стару неслогу угњечити, те са тим ће нам се родити нова „српска слога". — А сада вас још један пут заклпњем: „такови српскије гусала, таковн српскије пјесама, такови српскије старина," прођите се свега онога, што иде на штету вјери, власти и сриској народностн. Тако вам Бог помагао ! . . . У Фочи 1890. год. Говорио: Марко С. Лоповић, учитељ, богословац.

На развалинама . .

Развалине гледим некадашњег храма, НГго га прадједови наши подигнуше, Да ту творца славе, топлим молитвама Да се њему моле за спаеење душе. Негда су се наши сакупљали туне, Зборове чинили код црквеног прага, Ту појали пјесме побожности пуне Која им је текла из срдашца блага.

Ал' душманска рука уз помоћ демона Подиже се дрско. те светињу сруши, Утјеху једину, — гдје Србнна бона .Тточиште бјеше уцв'јељеној души. Гдје ликови бјеху божјих угодника Гоњају се љети гуштери и змије; Мјесто вјерног стада, звјерад разнолика Ту станује зимн па бијесно вије.