Дабро-босански Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 297

Ето господине поп^, зашто, по мојему мишљењу, ваше проповиједи немају „значајног утиска на народ." Оканити се духовници парада и комотна живљења; та нити је Христос нити његови апостоли па ни наши стари духовници зидали зданија са клаком и каменом, да у њих постављају магазине и продаје дућанске, те да воде трговину и шпекулацију. Не одвајајте се од свога народа, будите живи цримјер словом и дјелом својијем парохијанима и титорима у владању по Христовој науци, па ће се утврдити морал, који је већ почео лабавити у народу, па ће се учврстити у народу она побожност, која се у истини још огледа само код нашијех стараца и старица ; некукајте код полиције ако вам који титорник није у стању на вријеме бир или опијело измирити; не тражнте уточишта код полицајних власти онда, кад вас ваш надлежни духовни старјешина покара, и кад вас Богме, хоће и да казни за вашу какву свештеничку неуредност, над којом он има судску власт. Ја не осуђујем духовнике недао јаки Бог, него сам увидио ту несугласпцу између попова и парохијана и т. д., па бих желио да се та несугласица изравна. јер кад је духовник уз народ, ето онда слоге и љубави Божије; тада ће се Богме, бојати парохијанин и титорник од ријечи и клетве духовничке као што се и од прије бојао. Право да речем, ја немогу ни замислити свештеника да је свештеник ако не стоји увијек уз народ, ако с њиме недијели и зло и добро, срећу и несрећу, радост и тугу. Свешгеник кад је уз народ он је онда прави свештеник, он се уподобљава Христовим апостолима и св. Сави, који су своју душу полагали за овце своје и стајали на бранику своје цркве и свога рода. Наша црквена и народна историја има доста примјера, на која нас упућује да се угледамо на наше предке а по највише на старе наше свештенике, који нам одржаше православну вјеру и милу народност нашу у најкритичнијем временима. Тешко нама јаднијема, ако у нашој вјери ослабимо, баш у садашње вријеме ! Тешко нама јаднијема, ако изгубимо наше надање, које нас је до данас у свијема нашијем патњама и оскудицама одржавало, те поднијесмо све тешкоће и сиромаштво ласно претрпјесмо. Ми молимо и преклињемо наше духовнике — свештенике да нам притјечу у помоћ душевну са примјернијем владањем, са његовијем савјетима и молитвама. А народ ће знати према своме стању достојну награду и моралну и ма- " теријалну указати своме духовнику, и неће остати гладан у својој парохији, по оној изреци : „ако му не пада на олуке а оно капље," те може себе и своје најближе одржати и нрепитати. * * * Овај мој одговор, који сам ето дао г. попу на његово питање, те га, молим вас г. уредниче, дајте печатати у ваш лист „Б. X. Источник," а тијем још прије, што је мој одговор из срдачне оданости према свештенетву и православљу у опште, и што сматрам за дужност дати одговора на питање једног свештеника. Сувише надам се, да ће се наш цијењени лист „Б. X. Источник" обрадовати, кад један мнрјанин тако срдачно преко њега одговара једноме свештенику, —• одговором, који јена искуству основан; а ко мисли да ниЈе тако, ето му по.ва у листу па нек одговори. Истина, ово се не односи на сво наше свештенство, него на неке и неке, који су сврнули с пута; а шта ћемо, у сваком житу кукоља има, па за времена треба га тријебити. У осталом примите срдачни и искрени поздрав. Ваш поштоватељ. Н. Н. Херцеговац.*) *) Писац овога чланка јесте свештенички син, но ииак се не слажемо у неким мислима и назорима његовим, израженим у овом чланку. Ко га се тиче нека одговори и радо ћемо примити у лист. Уред.