Данас

Od Kosova polja do mondijalnog poljančeta

\TTT/n r//ir\ mivw iu ivi v Tcrrpr?fVAKsmrri?i^\

Kaže Drugi program R.B, trećeg juna, u svojoj stalnoj turističkoj eipisiji petkom, da se u Kosjeriću priređuju “Čobanski dani”. “Čobanski dani” za gradske Ijude i njihovu decu koja i ne znaju šta su to čobani i šta oni rade? Kosjerić je, u ovom slučaju, izđvojeni uzonk nedeljive savremene srpske celine, Lokalni faktor, zadužen ovom prilikom da preko radija širi istinu o svom mestu i poduhvadma u njemu, uz izdašnu upotrebu jezičkih ukrasa kao što su “isto takođe”, "moram da kažem” (ko tera sve te što moraju?), vdi da su “Dani...” manifestacija za koju ovaj grad (varošica?) i šire, Srbijap!) žive cele godine! To za šta nam sužena domovina cele godine živi, faktor - portparol sabira u: “Dobar kultumo - zabavni program (narodne pesme i igre), sportsko - rekrealivni turizam (čobanske igre), tipeza na kpjpj je hrana od elemenata uzgajenih na stajskom a ne veštačkom đubrivu”. Lepo, sad znamo za šta i pošto (100120 dinara u seoskom, 140150 u hotelskom smeštaju) živimo. Šta nam još treba? Penzionerima koje su sada, u julu, jubilami put slagani za aprilsku penziju, treba, istina, penzija da prežive. Ded - pare za školarinu, itd. Ali, štajeto, rekla bi i Marija Antoaneta, kad imate “Čobanske igre”: Ako nemaš hleba, ako od beznadežnog nezadovoljnog čekanja nemaš vazduha, “isto takođe” parafrazirano po pomenutoj carici, jedi fudbal, diši fudbal... što veli reklama koja ne izlazi iz vidnog i slušnog polja. Izvinjavam se, mnogo se izvinjavam - što govorio s malog ekrana onaj dragi gluraac koji je Ijude zasmejavao na neki svoj, samo njemu svojstven način, a sam završio na najgluplji, najbesmislen|i način, u saobraćajd - izvinjavam se, dakle, što se pridružujem hom tumača fuđbalskih zbivanja, ali šta se još zbiva

osim te mondijalne igre i, eventualno, onoga na “Čobanskim danima'7 Od pogibije na Kosovu polju pre šest vekova do današnjih svakodnevnih kosovskih pogibija, mediji predvođeni RTS-om do najvedh i najmasovnijih emotivnih treptaja dovode zbitija na francuskom mondijalnom poljančetu. Sve ono što RTS sa svojim sleđbenidma ne ume, ne može i neće da prikaže od važnih stvari, to pokazuje na terenu “najvažnije sporedne stvari”. U stvari, televizija (francuska, naša joj je samo relej) pokazuje šta je to televizija: sve se. u svakom trenutku vidi, do najsitnijeg detalja, a ako je propušteno da se vidi - ponoviće se, laganije, iz najrazliotijih uglova. Poučno za našu TV koja i kada ne laže, što šta nikako da ugleda i prikaže, o valjanom objašnjenju da se i _ne govori. Šteta što smo se, daleko pre kraja, vratili sa poljanćeta u Francuskoj. Da smo ostali samo malo duže, i otišli samo malo dalje, imali bismo i ovde krvoproliće od sreće, kao što su ga imali Hrvati. Tj, imali bismo novu potvrdu da nam je mentalitetno bratstvo i jedinstvo veštački prekinuto, ali ne i ukinuto. Imali bismo i opipljiv đokaz da, što se tiče fudbalske sirotinjske zcbave i jakih osećanja koja ona pokreće, pnpadamo giobak nom selu. Zajedno sa Englezima, na priraer, za koje, pred njihov meč sa Argentincima, Oi.Ji-S 1 da će porazprimititežeoddevalvacijefunte.Ovai jestc, imamo samo materijal za anaiizu neusp-- v a. 'mamo. dakle, fudbalsku analizu (nema vez. , 'a

glavnog, milionskoggrada nema vodu, što nema šećera da se zasladi gorak život, što penzije.., što Kosovo... što Univerzitet... Živa zgoda, duža od šest vekova, za naše desetaračke guslarske analitičare. Na Kosovu polju onda je, zna se, sve bilo kako je bilo zbog onog Vuka Brankovića. Šta je danas, objasniće takođe Vuk, sutra kao i juče, na TV Studio B, a fleke će da vadi Slobodan. Sa mondijalnog poljančeta analiza če da sustigne_“isto takođe” jednog Slobodana (Santrača, selektora). Štagoddajei kako god da je, gomila (kako njen psiholog Gistavle Bon, pre više od sto godina, ni malo nežno naziva široke narodne mase) pripisuje pojedincu. Na Kosovu polju, nekad kao i sada, pletu se velike profitabilne igre. Na francuskom mondijalnom poIjančetu, kako stvar odmiče, izlaze predstavnici visokoprofesionalizo\'anih sredina, nema \eze što su u gaćama. Šta mi, “nebeskT tu tražimo s našim istorijskira “lako ćemo”, “sutra ćemo”, “valjda će nas poslužiti sreća'7 Neraa nikakvog razloga ni osnova da u jednoj haotičnoj zemlji kao što je ova, opera ili fudbal budu bolji od ostalog. Glavni fudbalski Slobodan kupovao je na terenu (sve skuplje i sve kraće) vreme, da se nekako izvučemo, ne primimo gol, a daće bog da neki i damo, ako je sreće. “Isto takođe” radi i glavni dižavni Slobodan. Ishodi su poznati. Sve ostalo je na guslarskim analizama i analitičarima. “Otiđ i ne vratiti se”, što rekao pisac Meša Selimović u “romanu njegovog života” od Nebojše Bradića, repriziranom za razne aktuelne, premijeme asocijadje, četvrtog jula u Dokumentamo - dramskora programu R. B. “Roman” se svodi na čoveka u tragičnim okolnostima, derviša u knjizi i njegovog pisca u ži\,o-

tu. Od počivšeg pisca koji je “više voleo da bude prevaren nego pokvareri’, stiže ovom prilikom poruka da je “primetio da čovek ne sme da pokaže da je nezavistan, da treba da ima protektora kome če se diviti”, ali on, Meša, “to nije znao i zbog toga je imao mnogo nevolja". Ovaj radio dokumentarac u potpunosti aftrmiše svog autora, Bradića, kao i dramatičnu doslednost pisca "iz bosanske, muslimanske porodice, poreklom Srbina, koji pripada sipskoj književnosti”. Koliko sve to, međutim, dopire do (pomenute Bonove) “gomile’7 Ne samo zbog problematične slušanosti radija i ovakvih stvari na njegovom programu, več i zbog “stvamo nepismenih” kojih je, po Sdimoviču i njegovim “Sjećanjima”, u Jugoslaviji u kojoj je pisac živeo i umro bilo “preko 20 rmliona” (sada samo za onoliko manje koliko je zemlja manja), a koji “ne znaju ni za naše knjige, ni za nas, ni za naše probleme”. Ali hoće zato da znaju sve što se zbiva na mondijalnom poljančetu. RTS im to omogućuje, pružajuđ im tu pučku zabavu za koj u mora da je grdno platio, ali je njome popunio svoje šuplje programe, glave, srca i ostale delove tela “gomile". Da je sve, ipak, okrenuto naglavce diskretno upozorava recimo Radio B-92. Ovaj radio koji se smatra omladinskim, iako i njemu idu dani i godine, i koji bi trebalo da je raladakčki zaluđen za fudbalski mondijal, prepustio ga je svojim šeret izveštačima koji ga sa dosta smeha i podsmeha prate odavde i iz pariskih bistroa.

Vlndimir Stefanavić

FOTO; EOJTERS

Nemoćne spletke

“Porodične spletke”/Hnsh; SAD, 1998; scenaristi: Džonatan Darbi i Qžejn Ruskoni; reditelj: Džonatan Darbi; igraju: Džesika Lang, Gvinet Paltrou, Džonatan Sič, Nina Foh, Dehi Mazar, Ričard Lajnbek, Hal Holbruk; distributer: Tak

.ol Umoru spedjalnih efekata, agresivne akdje i pirotehmke što čitave ove decenije dominira komerdjalnim svetskim filmom, starinski zamišljeno i realizovano debitantsko ostvarenje Džonatana Darbija "Porodične spletke” bez sumnje predstavija zanimljiv i hiabar iskorak iz glavne kinematografsko-eksploatadjske struje. Ali, uprkos načeho ispravnom autorskom polazištu i konceptu, pa i uprkos činjenid da su se Darbi i njegod producenti zaista potrudili da takvu, kamemu i napetu pripovest suštinski nadgrade timom pr/oklasnih glumačkih vedeta, film “Porodične spletke” isuviše brzo izneverava bukvalno sva gledalačka očekivanja i postaje žrtva očigledne idejne i zanatske nesposobnosti sopstvenog tvorca. Jednostavna, pravolinijska priča o posesivnoj svekrvi koja stvarajući mrežu laži i zločina pokušava da zadrži samo za sebe i svoje grandiozno imanje, i svog sina, ali i svog budućeg unuka, Darbijev Glm “Porodične spletke” donekle -presvegapoatmosferi

i pojedinim, upotrebljenim motivima - liči na kakvo klasično literamo delo iz žanra stiave i užasa, dok je lista njegovih mogućih, bioskopskih uzora beskonačno široka i razvučena od Oldriča, Kormana ili Polanskog sve do sličnih, skorašnjih pokušaja poput “Ruke koja Ijulja kolevku” Kertisa Hensona. Međutim, dobar ukus i želja da debituje baš na ovakavnačinsu -reklobise-apsurdno sputali Darbijevu kreativnost, pa “Porodične spletke” ne samo da ostaju odveć daleko od dodčnih modela, već i kao autonoman proizvod iskazuju neverovatno ranogo proizvoljnosti. propusta i slabosti. Odvažno oslonjen jedino na narađju i glumačku veštinu, Darbi - u stvari - nije umeo ili nije uspeo da ostvaii delatnu simbiozu ta dva vitalna i konzervativna iluzionistička elementa, usled čega "Porodične spletke” još tokom konfuzne ekspozidje počinju da brkaju i ruše vednu žanrovskih propozidja koje je on sam odabrao i porinuo. Naime, ako se neprijatno pripovedno siromaštvo i posiedični, ogoljeni funkdonali-

zam mogu opravdati budzetskim ograničenjima, ili ako je i povremena i savršeno nelogična narativna skokovitost takođe posledica uslova u kojima je Darbi bio prinuđen da stvara, drastično odsustvo bilo kakve kontrole nad složenim predstavljačkim poslovima je ipak greh koji se mora pripisati njegovoj autorskoj nesnalažljivosti i nemoči, lišen nužne pripovedne gradacije i zavodljivosti s jedne, fflm “Porodične spletke" - na drugq i jednako važnoj strani - stavija i vlastiti glumački ansambl u poprilično nezgodan položaj, primoravajud žk i slavnu Džesiku Lang da dovijanjem i prenaglašavanjem skrene u parodiju lika kojije mogla da načini. Otud je i ostatak Darbijevog debija, bk što se publike tiče, sveden na poluzainteresovano sučeljavanje sa predviđljivim ishodom ove prioe, čime je arhaična definidja kinematogratske veštine svakako pretrpela nov i ozbiljan udarac, ponovo se pokazara inleriornom u odnosu na bezdušne spektakle koji nam se tako upomo i svakodnevno nude.

AD.Kostić

Reditelj Džonatan Darbi na snimanju

Otvoren 11. Barski letopis

Izložbom beogradskog slikara Momčila Antonovida i izvođenjem poetsko-scenskog redtala “Crvene košulje”, na letnjoj pozomici u Starom Bam sinoć je otvoren 11. Barski letopis. I pored izuzetno velikih linansijskih problema lestival, koji će saćinjavati raznovrsni kvalitetni književni, pozorišni, likovni i mužički programi, trajaće do 25. avgusta. U Kultumom centra u Bam, glavnom organizatom festivala, istiću da su morali da odustanu od velikog broja programa, pre svega pozorišrah predstava u sopstvenoj produkciji, zbog nedostatka finansijskih sredstava. (Beta)

Jugoslovenski festival pozorišta za djeca HoĆe-NeĆe

Rečenica koja se najoešće čuje tokom razgovora o predstavama koje se prikazuju na ovogodišnjem 6. jugoslovenskom festivalu pozorišta za decu u Kotoru glasi: Testival je pred ozbOjnom kiizom”. Slobodanka Aleksić, reditelj i upravnik pozodšta “Puž”, rekla je, recimo, da ovo pozorište iduće godine neće dod na Festival ukoliko organizadoni i tehnički uslovi ostanu ovako loši. Pozvala je i ostale upravnike pozorišta da uslove oiganizatorima dolazak iduće godine. Predlcžen je, takođe, sastanak svih upravnika za poslednji dan gde bi se napismeno izneli zahtevi, čak uMdanje uraetničkog veća i uvođenje umetničkog direktora koji bi se ozbiljno pozabavio ovim festivalom koji, kako je rečeno, propada iz godine u godinu. Razgovaralo se, naravno, i o predstavama. Za predstavu “KraIjević Marko i Musa Kesedžija”, Miroljuba Nedovića u režiji Milutina Veškovića, rečeno je da je snažno delovala na kotorsku decu i ostavila dobar utisak. Lulkarska predstava “Slavuj” H. K. Andersena, po dramskom tekstu Františeka Pavličeka (prevod, adaptacija, režija i izbor muzike: Živomir Joković) u izvođenju Dečjeg pozorišta iz Subotice, ocenjena je kao pravi pozorišni događaj u vizuelnom smislu sa posebnim akcentom na scenu i majslorsfd korišćeno svetlo uz isticanje d\e scene - smrt i ozdravljenje cara. Pozorištance “Puž” nastupilo je sa predstavom “Ivica i Marica”, tekst Branka Milićevića u režiji Slobodanke Aleksić, što je pohvaljeno tokom razgovora, zbog savršene komunidje sa decom. M. K

16

Sreda, 8. jul 1998,