Данас

Daleko je Skandinavija

Može li „švedski model“ biti primenjen n zemljama n tranziciji

Ne samo da zemlje n tranziciji ne mogn da imitirajn Švedskn sada kada morajn da rešavajn osnovna pitanja obezbeđenja privrednog rasta i razvoja, već ne bi trebalo ni da imaju švedski model kao strateški cilj, bndući da on nije odiživ i biće napnšten mnogo pre nego što za ove zemlje on i teorijski postane dostnpan

ISKUS E N J A

U sasvim skorašnjem članku, koji može da se nađe na internetu, poznati švedski ekonomista Asar Lindbek piše o poukama koje bi zemlje u tranziciji mogle da izvuku iz švedskog primera. Lindbek se najviše obraća mađarskim ekonomistima, iz čega se posredno saznaje da i u Mađarskoj postoje oni koji misle da je takozvani švedski model najbolji za zemlje u tranziciji. Naravno, odmah se javlja asocijacija na one u Srbiji koji su pre desetak godina obećavali da će sa doTaskom na vlast njihove partije socijalne pravde švedski privredni i društveni sistem biti presađen na Balkan. Kada su zaista i došli na vlast, hiljade i hiljadejjuđi se preselilo iz Srbiie u Švedsku, mnogi u izbegličke logore, neki sasvim blizu severnom polu. Gledajući samo na k;::r. uike i druge elementarne uslove za život, obratno bi se moglo očekivati. Naime, moglo bi se očekivati da se Šveđani sele na Balkan, a ne da se stanovnici Blakana sele u Švedsku. Koja je _to muka koja tera Ijude da iz Šumadije potegnu da traže utočište negde u blizini severnog pola? Na to pitanje bi ideolozi i stra-

tezi socijalne pravde u Srbiji trebalo da odgovore. Što se Asara Lindbeka tiče, on gleda da obavesti Ijude u zemljama u tranzicij[ da ono što danas postoji u Švedskoj nije, prvo, ono što je bilo karakteristično za Švedsku kada još nije bila tako razvijena i bogata kao što je sada, štaviše do pre koju deceniju Drugo, Lindbek posmatra Švedsku kao zemlju u tranziciji jer smatra da sistem koji sada postoji nije održiv i moraće da se menja ako Švedska želi i dalje da bude razvijena i bogata. Poruka je veoma jasna. Ne samo da zemlje u tranziciji ne mogu da imitiraju Švedsku sada kada moraju da rešavaju osnovna pitanja obezbeđenja privrednog rasta i razvoja, već ne bi trebalo ni da imaju švedski model kao strateški cilj, budući da on nije održiv i biće napušten mnogo pre nego što za ove zemlje on i teorijski postane dostupan. Ovo nije jedina i nije najvažnija portrka. Važnije je da je dobro najpre znati, pa onda govoriti. Takođe, da je dobro svoje želje uskladiti sa mogućnostima, dakle da je dobro videti da li je ono što se smatra poželjnim i ostvarivo. Ovo važi za sva politička obećanja. To je možda najvažnije načelo političkog realizma. Ono nalaže kritičnost prema političkim ciljevima, kao i potrebu da se činjenice iz istorije i političkog iskustva uzimaju ozbiljno. Kritičnost se pre svega odnosi na sve sledbenike takozvanih utopijskih politika, kao i na sve one koji selektivno koriste istorijske i političke činjenice.

Tako se doskora govorilo kako je Srbija izbegla katastrofalne posledice_ koje je tranzicija donela Češkoj ili Mađarskoj. Sada se kaže da su ove zemlje izabrane od strane Zapada kao izlog ili reklama za kapitalizam, ali da je zato situacija u drugim zemljama u tranziciji katastrofalna, za razliku od one u Srbiji koja je daleko bolja. Recimo da je tačno da je situacija u Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji ili u Bosni i Hercegovini gora nego u Srbiji. Da li je to zaista tačno ili nije i nije tako važno. Recimo da je tačno. U tom slučaju, to nije posledica

onoga što su činile vlasti u Beogradu poslednjih desetak godina. Naprotiv, to bi moglo tako da bude samo uprkos svemu onome što su one činile. Jer, sa delimičnim izuzetkom Albanije, u Srbiji je pad proizvodnje, posebno industrijske, u tih desetak godina bio daleko veći nego i u Bugarskoj i u Rumuniji. Iz čega sledi da ako je stanje još uvek relativno bolje nego u ovim dvema susednim zemljama to je zato što je u periodu koji je prethodio dolasku na vlast onih koji su sada na vlasti postignuto mnogo više. Drukči-

je rečeno, ma koliko da je sadašnja vlast istrajno uništavala srpsku privredu, nije još uvek uspela da je svede na nivo bugarske, rumunske ili albanske. I to sve obećavajući švedski standard. To, međutim, ne znači da u skoroj budućnosti neće moći da se pročita kako su Rumunija i Bugarska izabrane za izlog Zapada na Balkanu, ali da Srbija nije u tako katastrofalnom položaju kao ... pa će se naći neki primer, ako se nađe. Ovo nije ni šala niti ironija. Politički realizam nalaže da se dobro sračunaju posledice politike koja se vodi u Srbiji. I

to ne samo prošle posledice, već i buduće. Ima onih koji kažu da su privredni rezulatati takvi kakvi su zbog troškova rata u Bosni i Hercegovini i zbog međunarodnih sankcija. To je sigurno tačno, mada se može raspravljati o tome u kojoj meri. No, recimo da je tačno u značajnoj meri. Onda se mora postaviti pitanje koliko će koštati rat na Kosovu? Odgovor na to pitanje ima dva del_a; finansijski i politički. Što se finansijskog tiče, trošak će zavisiti od toga koliko sukobi budu trajali. Ako potraju, ukupni troškovi če

biti izuzetno veliki. I to ne samo neposredno, već i u obliku izgubljenih mogućnosti. Srbija će se svesti na zemlju koja proizvodi hranu, struju i vojnička odela (i ratne bogataše, pored sirotinje i izbeglica, o leševima i da ne govorimo), Ovome treba dodati politički trošak. On će se konačno svesti na to da će Srbija izgubiti delove svoje teritorije i da će, najverovatnije, izgubiti sposobnost da sama sobom vlada. Produženi rat na Kosovu neće samo dovesti do gubitka te teritorije već i do gubitka sposobnosti da se samostalno vlada i ostatkom teritorije, štagod da u tom procesu uopšte preostane. Ovo poslednje se još uvek ne uzima u obzir, a trebalo bi. Ljudi koji se manje-više dobrovoljno iseljavaju su oni koji su društveno pokretni iz ovog ili onog razloga. Međutim, značajni slojevi stanovništva ne mogu da se isele u Švedsku ili u susedne zemlje ili u prekomorske zemlje. Oni mogu da se isele samo zajedno sa teritorijom. Produženi rat i politički autoritarizam vodiće političkom separatizmu. Već sada se postavlja pitanje kako se zaštititi od inflatornog finansiranja ratne privrede koja se polako ponovo obnavlja. Nalaženje odgovora na to pitanje postajaće sve važniji i neposredniji zadatak ne samo u Crnoj Gori već i u Beogradu, Vojvodini i manjeviše svuda. Budući da nema izgleda da će se naći na nivou zemlje kao celine, tražiće se protiv zemlje kao celine. U konačnom ishodu, zemlje više neće ni biti. •

Hrabrost Bojane Ristić

Čitam Danas od prvog broja. Sećam se, negde pred kraj leta, intervjua sa Bojanom Ristić koja se tada oštro sukobljavala sa komunistima iz Leskovca. Posle završenih izbora, pod uticajem vešto sinhronizovane kampanje. počela sam da sumnjam da su Vuk Drašković i SPO prešli u protivnički tabor. Nakon poslednje sednice Skupštine, sigurna sam da sam 21, septembra napravila dobar izbor dasajući za Vuka i SPO. Poslanicr SPO oštro su kritikovali sve Vladine predloge. Dokazali su da crveno-crna koalicija guši univerzitet i da želi da se osveti studentima i profesorima. Pažljivo prateći događanja u parlamentu, jasno sam videla i čula da su predstavnici SPO oštro i argumentovano kdtikovali režim. Pažnju mi je posebno privukla Bojana Ristić, član Predsedništva SPO. Iz „razmene replika" sa Draganom Tomićem izašla je kao pobednik. Mirno i staloženo, iznoseći jasne argumente, rekla je čitavoj Srbiji istinu o prebijanju sfudenata. Nadam se da će übuduće za takve, prave i hrabre opozicionare, biti više prostora u vašem i našem listu. Bojana Ristić se na jugu praktično sama bori protiv crveno-crnog režima. Dajte da tu odvažnu ženu češće čujemo i vidimo. Uostalom, vreme je za žene političare i u opozicionim strankama.

Jrena Popović,

Beograd

Opozicija van čekaonice

Iliia Đukić

Ima li Srbija pravu altemativu (2)

Demokratska opozidja ili ono što, posle ulaska Srpskog pokreta obnove u čekaonicu SPS za vladu tzv. narodnog jedinstva, mnogi zovu ostatak demokratske opozidje, nalazi se pred istorijskim iskušenjem ali i imperativom da se objedini i formira jedinstveni blok (ili dva tri srodna) za promene kao jedinu moguću terapiju za bolesno stanje države i društva i usmeri ih na tokove dvilizovanog razvoja. U toku juna meseca javnost u Srbiji je bOa svedok takvih nastojanja. Prvo je, početkom juna, Fondadja za mir i rešavanje kriza (Vukobrat) organizovala sastanak stranaka, uglavnom iz Vojvodine, kao i iz Sandžaka, Beograda i Kragujevca, Zatim je, polovinom juna, održana pres konferencija organizatora „Inidjative za objedinjavanje svih demokratskih snaga" (zasad sedam partija iz Srbije), a sedam dana kasnije održana je Konvendja „Alijanse za promene - Milan Panić" (koji je uključen i u pomenulu Inidjativu za objedinjavanje svih demokratskih snaga). Na Konvendji je bio prisutan impozantan broj čelnika opozicionih stranaka iz cele Srbije

uključiv predstavnika Crkve. Ukupan početak je ohrabrujud ali uz opravdan i razumljiv skepticizam dela ozbiljne, kritički i opozidono orijentisane javnosti. Hipoteka teškog sri'aranja a lakog rasturanja stranačkih koalicija pritisaka stranke kao i javnost, ali i potendjalne glasa&. Nedavna istorija sa stvaranjem a zatim rasturanjem koalidje .Žajedno" i koalidje „Vojvodina", posle njiho\dh početnih uspeha, dovela je do presecanja pro cesa vraćanja reformama društva i države, što je režim svesrdno pomogao, svakako je ozbiljan razlog ovog skepticizma. Negativan faktor, a!i i razlog za objedinjavanje je i činjenica što većina stranaka koje učestvuju u ovom prccesu objedinjavanja nisu parlamentame na republičkom nivou ili imaju marginalnu zastupljenost. Postoji, međutim, kao bitan faktor, moralna, društvena i politička odgovornost tih stranaka upravo zbog svega što je bilo i što će se dogodili, a još više s obzirom na produbljenu opštu krizu u kojoj se nalazi Srbija i ono što ta kriza nosi, da krajnje ozbiljno, koncentrišući se na minimum zajedničkih strateških opredeljenja za promene koje postoje među njima samima,

kao i između njih i potendjalnih učesnika: mir, otpor svakoj, a danas kosovskoj ratnoj avanturi politike Milošević-Sešelj-Drašković i ratoboraca na kosovskoj albanskoj strani, demokratizadja dnjšh'a i dižave, demokratsko rešenje za Kosovo, povratak (ulazak) u Evropu i njene institudje. To bi morao da bude strateški krug dljeva unutar koga, zadržavajući ostala autentična programska opredeIjenja stranaka, ali podređujud ih prvome, demokratske snage, snage za promene mogu nad svoje dljno jedlnstvo. Takvo objedinjavanje svih demokralskih snaga, i posebno stranaka može biti delotvomije od pokušaja ujedinjavanja (stapanja) stranaka (što je demonslrirano sasvim nedavno na primeru Demokratskog centra i Sodjaldemokratije). S druge strane, odbijanje takvog objedinjavanja demokratskih snaga, u sadašnjim okolnostima, više ne mcže biti prosto stranačko dstunstvo ili ekskluzivitet, već postaje stranačko-politički fundamentalizam (negativan i za takvu stranu primen Perovićeva Idberalna stranka na nedavnim vanrednim izborima u Crnoj Gori). Kraj

Vic

- Sta vas muči? - pita psihijatar pacijenta. - Ništa, samo - porodica me je prosto naierala da dođem kod vas zato što toliko volim čarape od pamaka. - Eh, toliki Ijudi vole pamučne čarape... one su i zdravije od sintetičkih. Eto, volim ih i jai - Je l’zbilja? A kako ih najviše volite - sa sirćetom, ili samo sa malo soka od limuna?

6

Sreda, 8. jul 1998