Данас

Patrioti i narod

Kako opstaju nakazni politički režimi

Svaki nakazni režim ima svoj početak u zločinu. Njegovo održanje oslanja se na privikavanja na tu činjenicu. Privikavanje ima svakojake oblike. Svi su, manje-više, neophodni. Potrebno 'je da mnogi kažu da postoje važnije stvari, da oni koji su najpozvaniji nađu neko snažno opravdanje, da neki preuzmu ulogu da upravljaju takvim režimom, a potrebni su konačno i oni koji će dokazivati da je reč o najprirodnijem mogućem stanju. Potrebni su, dakle, patriote (~reč je o očuvanju države, to jest o samoodbrani, a i inače su drugi krivi“), komesari („oni kod kojih se ide da bi se nešto dobilo"], narod (~oni kojima su druge stvari važnije") i fundamentalisti („sila i siledžijstvo su nešto prirodno"). Svi oni učestvuju u funkcionisanju nakaznog režima. Patriotizam je, naravno, najlakši način prilagođavanja. Potrebno je jednostavno reći da je jedno država, a drugo je režim. Ova razlika je vidljivija kada troškovi režima padaju na nekoga drugoga. Tako se svojevremeno govorilo kako je „njihov bio na vlasti četrdeset godina, sada je red na našeg“. Iz če-

ga je sledilo i stanovište da je jedno kada biju njih, a drugo je kada biju nas. To i jeste smisao patriotizma. Reč je, da se tako izrazim, o selektivnoj primeni morala i prava. Ovo se jednostavno viđi kod pokušaja da se moralna i pravna načela usaglase sa patriotizmom. Koji je. recimo, stav patriote prema Ijudskim pravima? I uopšte prema svim univerzalnim vrednostima? Ovo se relativno jasno vidi po stavu, koji se sada često ponavlja, a taj je da nisu samo Albanci na Kosovu ugroženi od postojećeg režima, već su to i Srbi. Kao da je drukčije bilo ili kao da drukčije može da bude u jednom režimu koji se zasniva na nasilju. Ova tvrdnja o univerzalnom stradanju posebno je zanimljiva kada se primeni na same patriote. Stradanja patriota bi valjda trebalo da budu nešto u moralnom smislu posebno, a možda i nešto politički posebno. Kada je reč o politici izgleda da' se ponovo traže neke šanse za opozidonu politiku u patriotizmu. Tako je bilo kada je sve ovo počinjalo u sukobima sa Slovenijom i Hrvatskom i kada je sve to trajalo u Bosni i Hercegovini. Stav pojedinih opozicionara je bio da su oni u opoziciji režimu, ali da navijaju za naše. Takav je bio i stav raznih udruženja i ponekih nezavisnih intelektualaca. Rezultat je poznat. Isti se može očekivati i übuduće. Može da se misli da je patriotizam nešto što može da se politički upotrebi. Jer, re-

SKfufimir Ciivoiov

cimo, a“ko većina glasača smatra da je patriotska politika njima toliko važna da bi oni bili spremni da glasaju samo za patriotske partije, onda opozicione partije nemaju kud nego da gledaju kako da patriotske vrednosti kombinuju sa nekim drugim, različitim od onih koje nude ili zastupaju vladajuće partije. Da bi se ocenilo je li to racionalno potrebno je ustanoviti da li je moguće. Da li, recimo, Demokratska stranka može da uzme glasače Srpskoj radikalnoj stranci ako postane isto toliko patri-

otska kao i ova druga, s tim da bude i demokratska i liberalna i socijalna? Ovo je, koliko ja to razumem, program Demokratske stranke Srbije i rezultati su poznati. Druge stranke koje bi krenule tim putem imaju manje šanse, budući da bi prvo trebalo da o sebi promene predstavu u javnosti. _ A i inače su izgledi mali. Činjenice valja uvažavati. Glasači već praktično jednu deceniju daju glasove onima koji patriotizam tumače nedemokratski i neliberalno. Zašto? Zato što to i jeste smisao patriotizma. Glasači sasvim ispravno svaki drugi patriotizam tumače kao neki vid licemerja. Ako neka partija želi da radi za nas, onda mora da radi za nas, a ne može da radi i za nas i za

njih. To je taj sukob između patriotizma i moralnog i pravnog univerzalizma. Ovo se ogleda i u §premnosti javnosti da prihvati vođe, namesnike, izvršioce i, naravno, komesare. Da se privredom upravlja komesarski, to je jasno od samog početka. Sada se taj sistem proširuje i na univerzitete. Doduše, i dosadašnji način upravljanja univerzitetom nije bio daleko od toga, ali sada je komesarski sistem ozakonjen i sprovodiće se, manje ili više, dosledno. Postavlja se pitanje zašto je to

uopšte potrebno? Na kraju krajeva, univerziteti uopšte nisu važni sadašnjem režimu, a i narod nema baš neko naročito mišljenje o tim ustanovama, bar ako se ceni po spremnosti da stane u njihovu zaštitu. Ovo pitanje je isto kao i ono zašto je režim pokrao izbore 1996, sukobljavao se sa šetačima tri meseca da bi, na kraju, pristao da neke rezultate koriguje? Razlog je uvek isti: sistem zasnovan na sili mora stalno da podseća narod na silu. Iz istog razloga se sa univerzitetom čini to što se čini. Sukobi sa opozicijom 1996. i 1997. uništili su opoziciju, uz njenu saradnju, naravno, Silovanje univerziteta ima za cilj to isto. Najveći broj profesora na to će pristati i time će sarađivati u si-

ledžijstvu nad odabranim žrtvama ili nad disidentima. Ugled univerziteta i profesora će biti još niži nego što je bio, a neprikosnovenost vlasti će porasti. Ovo je inače poznato iz istorije totalitamih režima. U tim epizodama najgore prolaze patriote. Hajdeger se, recimo, vajkao kako je bio pao u nemilost nacista, pa je jedno vreme imao problema sa držanjem nastave, mada je sam prethodno učestvovao u čistkama na nemačkim univerzitetima. Tako je isto bilo i u staljinizmu i u samoupravnom socijalizmu. Tako je i sada. Namesto patriota dođu komesari i to najčešće iz redova takozvanih fundamentalista. Fundamentalisti su oni koji ne prihvataju samo premise na kojima se zasniva patriotizam, već i sve ono što iz njih sledi. Uzeću jedan primer. Svojevremeno se govorilo da su granice između republika u bivšoj Jugosiaviji administrativne. One koji su to tvrdili teško je biio navesti na to da kažu šta iz toga sledi kada je reč o postojanju tih republika. Fundamentahsti su oni koji tvrde da iz toga sledi da tih republika nema. Isto važi i za sve ostalo, od jezika, preko književnosti, do istorije, političkih nauka, pa čak i prirodnih nauka. To je nauk kojem se sada uče univerziteti u Srbiji. Pored onog o ceni kolaboracije i o ravnodušnosti naroda. Ono što se neće morati učiti jeste da s komesarima valja uspostaviti vezu. To se već zna.

Glasači već praktično jednu deceniju daju glasove onima koji patriotizam tumače nedemokratski i neliberalno. Zašto? Zato što to i jeste smisao patriotizma.

TR ANZICIJ E

Meni čin, vama Komitet

Gospodine Mikeliću samo je pitanje doglednog vremena kada ćete morati i javno poneti svoj deo odgovornosti. Ono zašto ste lično odgovorni ne možete deliti s drugima, ma koliko bila i njihova odgovornost. Gospodin Borisav Mikelić u poslednja četiri priloga (16, 17. 18 i 19. juna) raspisao se o padu Zapadne Slavonije i gubitku zapadnog dela RSK u avgustu 1995. godine. Po njemu krivci su Milan Martić (naširoko piše o navodnom kukavičluku predsednika RSK), general

Čeleketić za koga navodi da )e kriv što je postao komandant GŠ SVK, a da to nije potvrdio Vrhovni savet odbrane i general Mile Mrkšić. Među krivcima, po Mikeliću, može se prepoznati i Radovan Karadžić zato što nije ušao u rat za Zapadnu Slavoniju iako je postojala preuzeta obaveza. Među krivcima za tragediju srpskog naroda u Krajini nema gospodina Borisava Mikelića i, bar danas, dobro poznate politike Beograda. Mikelić se trudi da zaboravi ranije preuzete

obaveze Beograda, ali zato se dobro seća svake obaveze koju je preuzeo Radovan Karadžić. Ne pada mu napamet da se pohvali da je i on dao saglasnost da na čelo GŠ SVK dođe Mile Mrkšić, „general s vukovarskom ranom“ i da je tog generala poslala politika Beograda za koju je ~argatovao“ i sam Borisav Mikelić. Kukavičluk je politikantsko očekivanje da general Mile Mrkšić uradi ono što je bilo nemoguće u vreme kada je on stigao u Knin. General Mrkšić se i posle više godina prema Mikeliću i politici Beograda iz prve polovine 1995. godine, ponaša korekno. Cuti i trpi da na njegovoj časti Mikelić i njemu slični peru svoje nečasne obraze. Borisav Mikelić nijednom rečenicom ne optužuje za tragediju Srba u Krajini Fra-

nju Tuđmana i njegovu stranku, Hrvatsku demokratsku zajednicu. Pogotovu ne optužuje ponašanje međunarodne zajednice pod čijim okriljem je izvršen genocid nad nedužniin srpskim narodom Krajine. Gospodinu Mikeliću dobro je poznato da Tuđmanova Hrvatska nikada nije prihvatila plan ~Z-4“, ali on i dalje igra samo na kartu jednog krivca. To je Milan Martić i komandant GŠ SVK. Borisav Mikelić i kada je sve izgubljeno nastavlja da bude „kooperativan", očekujući nagradu da se vrati u Hrvatsku da bi pomogao Tuđmanu da disciplinuje Srbe i da bi povremeno putovao u zapadni „demokratski" svet o trošku izbeglica iz RSK. Po meni, za pad Zapadne Slavonije i za proterivanje Srba sa svojih ognjišta kriv-

ci su i dalje šverc i kriminal (materijalni i politički) u čemu je jedan od ključnih uloga igrao i Borisav Mikelić sa svojom vladom i onom politikom koja je stajala iza njega. A to nije samo politika Beograda, nego i politika Franje Tuđmana. To što me više puta ~prekorevate" da mi je Martič poklonio čin generala, i da ja zbog toga ne napadam Martiča, ne vidim kao neki problem. Vama je za „zasluge“ što ste učestvovali u prevari Srba u Krajini, predsednik Slobodan Milošević, darovao „Komitet za zaštitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj“. Vi ga zbog ~poklona“ ne samo ne napadate, nego ga veličate kao najvećeg državnika savremenoe sveta.

Milisav Sekulić Kraj

Odgovor Milisava Sekulića Borisavu Mikeliću (6)

Vic

Dobio vojnik od devpjke fotografija na kojoj je snimljena uz dua zagdjena mlađa para. U propratnom pismu pohvalila se da se ni sa kim drugim ne zabavlja, jer misli samo na njega. Sav zadovoljan, vojnik pokazuje pismo i fotografiju svome drugaru. Ovaj sve to pogleda, porazmisli i upita: „Dobro, a ko je napravio taj snimakV'

Sreda, 15. jul 1998.