Данас
oji motiv na kraju XX veka, može da pokrene istraživanja tako tragičnih, mračnih, sumnjivih događaja? Danas, ne samo da arhive potvrđuju precizna svedočenja, već ı dopuštaju da se ide mnoso dalje. Interne arhive bivšeg SSSR-a, bivših narodnih demokratija, Kambodže, ukazuju na jezovitu istinu: neverovatno brojan i sistematičan teror, koji je u mnogim slučajevima postao zločin protiv čovečnosti. Došao je trenutak da se na naučan način – dokumentujući nesumnjiva događanja, oslobođena svih političko-ideoloških uloga koje opterećuju, odgovori na pitanje, koje su svi posmatrači postavljali: koje mesto zauzima zločin u komunističkom sistemu?
U toj perspekuvi koji Je naš, ı ove knjige, doprinos toj temi? Naši napori odgovaraju na prvom mestu istoriji. Nijedna tema nije tabu za istoričara ı svakoliki pritisci – politički, ideološki, lični – ne smeju da ga spreče da sledi put spoznaje, iZvlačenja iz zaborava da bi objasnio događaje, naročito ako su oni dugo i namerno bili obavi-
ri ove knjige nosioci dela tog sećanja, neki vezani svojim Životom Za Centralnu Evropu, drugi za ideju revolucionarne prakse svojim učešćem u njoj do 1968. ili ı kasnije.
Plamičalki još trBleni
Taj dvostruki zadatak, istorijski i čuvanje uspomene se nalazi u različitim okvirima. Cas u zemljama u kojima komunizam nije imao veću specifičnu težinu ni u društvu, ni u politici – Velika Britanija, Australija, Belgija, itd. Cas u zemljama gde je imao težinu – SAD posle 1946 – ili gde je bio izuzetno opasan, ali gde ipak nije uspeo da dođe na vlast – Francuska, Italija, Spanija, Grčka, Portugalija. Naravno, sasvim je druga slika u zemljama gde je izgubio vlast posle višedecenijskog vladanja – Istočna Evropa, Rusija. Najzad, njegov slab plamičak Još uvek treperi, okružen opasnostima, u zemljama gde je još na vlasti – Kina, Severna Koreja, Kuba, Laos, Vijetnam.
U zavisnosti od situacije, odnos savremenika prema istoriji ı seća-
jeni tajnošću, sakriveni U arhive 1 svest. A ta istorija komunističkog terora čini jednu od važnih strana evropske Istorije, koja čvrsto drži za oba kraja totalitariZam, to veliko istorijJsko pitanje. Evropska istorija zna HNjJegovu hitlerovsku verZiju, ali takođe 1 lenjinističku 1 staljinističku, više nije dopušteno da se 1Zučava poluoduzeta istorija, Ticupušlajući Se U komunističku stranu. Kao što nije više dopušteno da se povlači i svodi istorija komunizma samo na njegovu nacionalnu, socijalnu ı kullurmi djeČm7IJU Utoliko više što se učešće tog totalitarizma nije ograničilo samo na Evropu i na sovJetsku epizodu. Tiče se ı maolstičke Kine, Severne Koreje, Kambodže Pol Pota. Svaki nacionalni komunizam je bio vezan nekom vrstom pupčane vrpce sa ruskom i sovjetskom matricom, koja je doprinosila razvoju tog svetskog pokreta. Istorija sa kojom se srećemo Je pojava koja se raširila na ceo svet ı tiče se celog čovečanstva.
Drugi zadatak koji izvršava ova knjiga je obaveza pamćenja. Moralna Je obaveza poštovati mrtve, naročito kada su to nevine ı anonimne Žrtve Moloha, neograniče-
e Broj žrtava blizu sto miliona (Kina 65 miliona, SSSR – 20 miliona, Sevema Koreja i Kambodža – po 2 miliona, Avganistan – 1,5 milion, Istočna Evropa – milion)
e Knjiga koja je prodata u više od 800.000 primeraka (250.000 u Ttaliji, 200.000 u Francuskoj, 150.000 u Nemačkoj), koja je izazvala žestoke sporove – bilo je i pretnji sudom, pa umalo i tuče na javnom mestu — ne otvara samo problem komunističkog totalitarizma već i svakog totalitarizma.
e Stefan Kintoa, direktor u Francuskom nacionamom centru za naučna istraživanja i Jedan od autora knjige, ekskluzivno za Danas:
„Jugoslovenska kriza je komunistička kriza. Raspad započinje raspadom Saveza komunista Jugoslavije. Neki ljudi to ne razumeju. A ne može se živeti u kući sa Ješom u ormanu. Leš smrdi. U neko doba treba otvoriti orman 1 izvaditi ga. Mrtvac se mora pokopatL“
nju se razlikuje. U prva dva slučaja se svodi uglavnom na raspoznavanje i promišljanje događaja. U trećem slučaju suočavali su se sa potrebom da se postigne nacionalno pomirenje, sa ili bez kažnjavanja dželata; u tom pogledu ujedinjena Nemačka je, bez sumnje, najiznenađujući primer i „sveto čudo“ treba misliti na jugoslovenski pakao. Ali bivša Cehoslovačka – koja je postala Republika Ceška ı Republika Slovačka, Poljska, Kambodža se takođe muče i sa sećanjem i istorijom komunizma. Izvestan
Moralna Je obaveza poštovati mrtve, naročito kada su to nevine ı anonimne žrtve Moloha, neograničene sile, koji želi da uništi ı samo
sećatje na svoje žrtve. Posle pada Berlinskog zida
i rušenja centra komunističke moći u Moskvi, Evropa, kontinent tragičnog eksperimenta XX veka, uspostavlja zajedničko sećanje
ne sile, koji želi da uništi i samo sećanje na svoje Žrtve. Posle pada Berlinskog zida i rušenja centra komunističke moći u Moskvi, Evropa, kontinent tragičnog eksperimenta XX veka, uspostavlja zajedničko sećanje; tom poslu mi možemo da doprinesemo. Cak su i auto-
stepen gubljenja pamćenja, spontan ili nametnut od vlasti, izgleda neophodan da bi se zalečile moralne, fizičke, stvarne, lične, kolektivne rane izazvane komunizmom koji je vladao pola veka ili više. Tamo gde je komunizam Još uvek na vlasti, dželati ili njihovi naslednici
amovolje režima: Lubjanka (snimljeno 1925 zloglasni zatvor u Moskvi
ili sistematski poriču činjeno, na Kubi ili u Kini; ili ı dalje zagovaraju nasilje kao način vladanja – u Severnoj KoreJI.
Saznanjea domnadaja
Zadatak istorije i sećanja Je bez sumnje moralni zadatak. U svojim Memoarima, francuski književnik i državnik Fransoa Rene ŠSatobrijan piše: „Dok se u tišini poniženja čuje samo zveket okova ı šapat potkazivača; dok svi drhte pred tiraninom, jer je isto opasno biti u njegovoj milosti kao ı biti u njegovoj nemilosti, istoričar se javlja da bi osvetio narod. Uzalud Neron napreduje, Tacit je već rođen u imperiji.“ Daleko od toga da se mi držimo zagonetne postavke „osvetiti narod“, u šta ni sam Šatobrijan nije verovao na kraju Života; ali na mnogo skromnijem nivou istoričar postaje, skoro protiv svoje volje, portparol onih, koji su zbog terora bili u nemogućnosti da saopšte istinu o svojo) sudbini. On je tu da bi došlo do saznanja; njegov prvi zadatak je da ustanovi činjenice i elemente istine koji će postati saznanje događaja. Pored toga, on ima poseban zadatak, u odnosu na istoriju komunizma: u obavezi je da bude istoričar laži.
Nastavlja se
Opasnosti da Jugoslavija i Srbija prilikom utvrđivanja „budućeg statusa Kosova“ budu stavljene pred 'svršen čin” doprinosi ı ČInjenica da vlast nema strategiju ı da ne vodi dugoročnu politiku. Rešenje krize na Kosovu ostaje, kao i ranije, u senci tekuće politike. Vlast insistira na ostvarenju Rezolucije 1244, ali nema uticaja na njeno ostvarenje. U naporu za povratak izbeglica se ne istrajava i ne podnose dokazi kako će Srbija zadržati Kosovo i kad na njemu ne bude Srba, osim u enklavama. Iznose se očekivanja da bi „Rusija ı Kina mogle iskoristiti pravo veta na odluku o produženju mandata Ktora i Unmika, koji ističe nakon godine dana“, iako Rezolucija ne pruža tu mogućnost. Opasnost uvećava i činjenica da u nastojanju Jugoslavije da očuva suverenitet ı integritet na Kosovu ne učestvuje drugi član savezne države, Crna Gora, a bez nje međunarodnopravno ne DOSIOJI SR JUPO slavija.
Opozicione partije takođe zahtevaju doslednu primenu Rezolucije 1244, ali taj zahtev ostaje deklaracija ako ne prihvate odgovornosti koje Srbija ima u odnosu na __ pokrajinu i da, kad to vlast ne čini, izgrade dugoročniju strateg!ju. Ona bi trebalo da obezbedi sprovođenje Rezolucije 1244 „uz puno uvažavanje Ugovora IZ Rambujea“ (tač. 11a), ato podra-
Vlast insistira na ostvarenju Rezolucije 1244, ali nema uticaja na njeno ostvarerje.
U naporu za povratak izbeglica se ne istrajava i ne podnose dokazi kako će Srbija zadržati Kosovo i kad na njemu ne bude Srba,
osim u enklavama
zumeva učešće Srbije ı Jugoslavije u „političkom procesu“ koji je uređivao odnose države i albanske zajednice na Kosovu. Ako su velike sile prihvatile da državu predstavljaju čelnici Opozicionih partija, kao ı predstavnici Crne Gore, u krupnim poslovima od opšteg interesa moralo bi se očekivati da ih prihvate i u primeni Rezolucije 1244. Povratak Srbije i Jugoslavije u „politički proces“ značajno bi uticao ı na rezultate izbora. Elementi strategije mogli bi da sadrže, na primer, plan za povratak izbeglica, uspostavljanje lokalne vlasti kako je utvrđeno u Ugovoru, „povratak dogovorenog broja vojnog i policijskog. osoblja“ kako Je utvrđeno u Rezoluciji. Lideri opozicionih partija mogli bi da u svom krilu okupe obe OpoZicIOne grupacije Srba s Kosova (Gračanice i Mitrovice) imajući u VIdu da su Kuk, Vedrin i Kušner uložili osroman napor da dve albanske grupacije (oko Rugove i Tačija) dovedu za isti sto ı usklade njihovo angažovanje. Problem Kosova ne može se svesti na problem Srba u pokrajini. U situaciji u kojoj Srbija nije na pravi način predstavljena u sprovođenju Rezolucije, Srbi sa Kosova nisu imali pravi oslonac u državi, a ni dugoročniju politiku. U organizovanju samouprave u pokrajini su razjedinjeni (Srpsko nacionalno veće i Srpska nacionalna skupština), nasuprot Albancima. Pozitivno je da u borbi za sprovođenje Rezolucije
|
BRANISLAV KRSTIĆ: Kosovo pred cuvilizacijskom raskrsnicom (4)
Be? 0Sl0nca II HP
1244 ostvaruju saradnju sa Unmikom ı Kforom, polazeći od činjenice da su uspostavljeni Rezolucijom koju priznaju. U okolnostima kad Je vladi Srbije ı Jugoslavije onemogućeno da nastavi neposredno učešće u „političkom procesu“, očigledno je nastojanje Misije UN da sprovodenje Rezolucije svede, u Osnovi, na problem Srba na Kosovu, odnosno da učešće predstavnika države zameni učešćem Srba iz pokrajine. Tim stavom se ruši ukupna osnova na kojoj su Dpostavljene Rezolucija UN ı „politički proces“ zasnovan u RambuJeu. Dosad niko krizu na Kosovu nije svodio na sukob albanske većine i srpske manjine na Kosovu.
Reaktuelizacija predloga o preuređenju teritorija. Svojevremeno sam istraživao suštinu I uzroke srpsko-albanskog sukoba na Kosovu |I mogućnosti njihovog, rešenja. Na osnovu stanovništva, kulturno-istorijskih spomenika ı vlasniŠilVa Drivaluo5 ZO mijišta nastojao sam da dokažem legitimnost prava ı Srba/Cinogoraca i Albanaca ı našao – nasuprot vladajućem shvatanju ı jednih ı drugih da polažu pravo na celu teritoriju pokrajine – da teritorije na kojima zasnivaju prava nisu iste, niti se prepliću. Pruženi su dokazi da u pokrajini postoje značajne teritorije na kojima pravo srpskog naroda na Istorijske
teritorije ne dovodi u pitanje pravo albanske zajednice na teritorijalnu autonomiju, odnosno Samoopredeljenje, kao ı obratno. Tako se, umesto zahteva ı Jednih ı drugih da svoja prava Ostvare na istoj teritoriji – što nije moguće – otvarala mogućnost da se preuređenjem teritorija, tačnije uobličavanjem dva entiteta, reše prava svima.
Budući da rat i mere koje preduzima Moišja UN uisu rez uzroke srpsko-albanskog sukoba na Kosovu i Metohiji obrađeni pristup, postupak i moguća rešenja o preuređenju teritorija nisu izgubili osnovanost koju su imali. Razvoj događala dodao im je nove elemente.
Pre svega to je dramatično iskustvo u rešavanju etničkih sukoba na ovom tlu. Velike sile su primenile dva puta, jedan u Hr vatskoj, drugi u Bosni. U Hrvat skoj su dopustile da se izvIŠI elničko čišćenje Srba, ali tvrde da su odlučne da to ne ponove na Kosovu.
U Bosni, koju su hteli da očuvaju kao multietničku i mulureligioznu, obrazovali su dva entiteta. Zaključili su da je to Jedini način da je integrišu u Evropu. Na Kosovu su u sličnoj situaciji. StOga su pred izborom: da li hoće etnički čisto Kosovo ili uspostavljanje dva entiteta. Treći put ne postoji, jer ovaj koji se primenjuje varijanta je prvog – etnički čisto Kosovo i nekoliko slovenskih enklava. Nastavlja se
VE GyRe:G