Данас

LITERATUR EXPRESS 2000 ili sa najveće literarne maru}estacije u Evropi

Danas

(o se Boji voa

Specijalno za Danas

Literarni voz najzad je krenuo. Nakon, smem kazati, mnogih godina priprema, u kojima je i te kako učestvovao inaš PE.N. Centar, ı rešavanja čitavog niza tipično evropskih problema, „Literatur express 2000“ je napokon pošao iz Lisabona, mesta gde svake večeri pada poslednji mrak na Evropu. Do poslednjeg trenutka, međutim, niko zapravo nije znao da li će se san mnogih ostvariti. Jer, ideju je od realizacije delilo mnoštvo nepoznanica, a pred ostvarnjem projekta iskrslo je toliko nedoumica, da je povremeno izgledalo kako se ne sprema polazak stvarnog, već mitskog vOza, poput onog što ga je Još 1884. sanjao belgijski železničar Džordž Nagelmeker. Evo, da se spomenu neki problemi, gotovo stidni nakon mnogih godina nesumnjivih eVIOpskih integracija. Nijedan od učesnika na put ne putuje bez makar Jedne vize (nismo mi tu nikako usamljeni). Neke od brojnih viza koje su ispresecale Stari kontinent, dobijene su se pre polaska, ali mnoge će, kao one za baltičke zemlje, da se zataže direktno na putu. Zatim i OvO: pisci su Zdravstveno Osigurani DO tri različita osnova, a jasno se primećuju i brojna „gostovanja“, kao ono Dubravke Ugrešić koja je članica nemačke delegacije (bez zazora priznaje da još ne zna ni reč nemačkog)...

Ipak, svi se za sada drže kao jedna velika ı veoma raznorodna porodica, a domaćini i organizatori ljubazni su toliko da je piscima ponekad neprijatno. Dobro su se organizovali ı ništa nisu mislili da prepuste slučaju, te čitav karneval pisaca nalikuje vojnoj jedinici (ah, stare nemačke strasti). Na čelu se nalaze dva veoma fina gospodina Tomas Vollart i Bernd Gutberlet. Podredene su im četiri prve asistentkinje iz Berlina koje paze na Tad dvanaest asistenata, koji opet paze na umetnike koji su im dodeljeni. Možda ovaj sistem subordinacije nekom i smeta, ali verovatno da se ne može drugačije, jer pisci su ipak nedisciplinovani, grupa velika, a niko ne bi voleo da na čitavu manifestaciju padne senka, makar zbog toga što bi

se kao u nekoj mojoj priči neko od pisaca u nekom od gradova izgubio...

A šta je sa prvim domaćinima Portugalcima? To je posebna priča. O njima u prvom tekstu koji šaljem kao „specijalni dopisnik“ Literarnog. voza za list Danas. Lisabon je upravo onakav kavim smo ga gledali u filmovima „Peretra tvrdi da...“ i „Lisabonska priča“. Trijumf je to jorgovana, oronulih fasada, plastičnih devica Marija ı memle po zidovima. Ipak, ima nečeg zavodijivog u svemu tome. U Portugalu sve je u protivrečnostima. Od nekadašnje pomorske velesile, Portugal je danas spao na jednu retkih zemalja u svetu koje imaju samo Jednog suseda - Spaniju. Kada neko želi da pođe u svet iz. Portugala, on jednostavno mora da prođe kroz Spaniju, ili da se, poput nekadašnjih moreplovaca, otisne na debelo more.

Možda Je sve to odredilo lik današnjih Portugalaca koji su, uprkos činjenici da su poslednjih godina verovatno najpopularnija mala zemlja Evrope (čak su i nobelovca iz književnosti u okviru ove kampanje doDili), ostali nepopravljivo provincijalni. Tako provincijalni, izgleda da nisu imali ni najvećoj literarnoj smortri u Evropi previše da ponude. Prve večeri obratio nam se ministar kulture Manuel Mari Kariljo, neobično lepa i mladolika osoba sa izrazito živim i opasnim očima. Govorio je nekoliko minuta na egzotičnom portugalskom koji i dalje liči na mešavinu rumunskog i albanskog jezika. Ukratko, kazao je: „želim vam dobrodošlicu“, „Portugal je zemlja velikih mogućnosti“, „prijatno se oseCĆIJIČ , „SVI Vam S(OJUDmO ma usluzi“ i „srećan put“. Potom se auditorijumu obratio nobelovac Saramago i dodao: „brćo pisci“, „književnost su jedina vrata u slobodu“, „zagledajmo se u sebe“ ı „probudimo usnule nade nacija kojima pripadamo“. Valjda to tako treba, verovatno to tako mora. Postalo je opšte mesto da je na javnim mestima nepristojno biti iskren, a samim tim i neumesno Želeti da se bilo šta kaže. Otrcane fraze ı opšte mesta, to je formula za uspeh, za ignoranciju, za građenje mita O

sopstvenoj veličini. Bože me

sačuvaj, samo da nikad ne do-.

bijem Nobelovu nagradu, pa da moram tako da se izražavam pred mladim piscima! Rekao bih da ovako misle i ostali učesnici Literarnog VOZa, Jer primetio sam da su nastupe dvojice Portugalaca pratili sa naglašenom dosadom, trudeći se čak i za vreme govora da se što pre i što više zbliže sa onima do sebe. Portugalci nas, međutim, nisu čuli, jer oni su pre svega veoma formalan, veoma pristojan i naglašeno patetičan svet. U takvom stanju slabije se sluša sagovornik, ali se zato veoma drži do sopstvene patetičnosti.

Na svim manifestacijama organizovanim u Lisabonu Ovo je bilo više nego jasno. Portugalci su zaljubljeni u svoj jezik, u svoju prošlost i svoju poeziju. Sve je ovo valjda neki patriotizam. Šta ih još karkateriše? Kada se obraćaju jedni drugima gotovo nikada (pa čak ni u najužoj porodici) nisu na ti. Najčešći način obraćanja u Portugalu je da se sagovorniku da važnost tako što će mu se spoenuti titula. Ukoliko ste lekar i razgovarate sa Portugalcem on će vam se obraćati učtivim trećim licem i govoriti vam otprilike ovako: „Gospodin doktor je odseo u onom pansionu“. Vi ćete kazati: „Da, tamo sam se smetio“, na šta će vam se spremno odgovoriti, „Gospodin doktor će svakako poslepodne navratiti kod nas“ i tako dalje i sve u tom stilu.

Kao tipični južnjaci, međutim, Prortugalci su i za vreme organizacije manifestacija oko Literarnog. voza pokazali niz manjkavosti. Ne mare za zakašnjenja, ne drže se predviđenog programa i ne rade posao koji su kazali da će činiti. Za vreme panel-diskusije „Rat i oŽiljci koje je on ostavio na literarturu“, diskusiji na Kojoj sam imao nesreću da učestvujem sve ovo osetio sam na sopstvenoj koži. Predsednik udruženja portugalskih izdavača i knjižara trebalo je da bude moderator ı uvodničar. Njemu se ipak dopala samo ova prva uloga. Pojavio se i ustao. Nemoguće je rečima opisati svečanost tona koju je postigao tokom svog govora. Padao je u zanos, čitao poeziju, suze

AP/AFP)

INU3TGJAVJOJR (P(NJNVHA\

su mu navirale na oči, a onda je otišao pozadi i sve ostale ostavio da se batrgaju ı sami moderiraju kako znaju i umeju. Da ne bi prevodioca, našeg čiveka Dejana Stankovića, cela stvar bi veličanstveno propala, tu pred svim učesnicima LiteTarnog VOZA.

Ipak, nije se to dogodilo, jer ti južnjaci, kao uostalom svi neuredni, uvek imaju sreće, te se ono što su sami Zapostavili, nekako završi samo od sebe. Možda je uspehu ove zlosrećne panel-diskusije doprinela i naglašena tolerancija svih pisaca, koja je prisutna na svakom koraku. Pisci se odista druže i paze da jedni druge ne povrede. Uopšte, ganutljiva je potreba da se stupi u komunikaciju. Većina pisaca na ovom putu mlađa je od 35 godina veliki broj njih, nas, stiže u Evropu uveren da ostali iz stranih zemlja nikada nisu čuli za njega. Svi su za zato samo ime i prezime, neka vrsta malo poodmaklih „tabula raza“. Svi shvataju da nema značaja iz koje zemlje dolaze i kakve književne i kulturne tradicije stoje iza njih. Važno je jedino ono: _Blalo IT am 10 „Halo, 1 am...” neka je vrsta lozinke i želi da kaže mnogo više od običnih introduktivnih reči. Ono kaže u našem slučaju i „Zdravo, ja sam normalan, pa iako vidim iz koje si zemlje, ja ću te primiti kao ravnopravnog...“, ili „iako dolazim iz jednog Luksemburga gde teče samo med i mleko, i ja imam problema da budem pisac...“, ili „znam dosta o vašoj kulturi, znam jednog pisca... ali mislim da je on ipak 17 FJubljate

Tako će valjda Diti i sutra kada krećemo za kraljevski grad Madrid. Rečeno nam je da ćemo se čitav dan voziti vOzom. Kakva reća za oni koji vole OVO Dprevozno sredstvo, kao što je to bio Belgijanac Negelmekers koji je još 1884. godine sanjao voZ koji će bez zaustavljanja ići čitavim eVTIODskim kontinentom. B

IN MEMORIAM ~

ILI 10.1 Američki vajar Džordž Sigal, jedan od najpoznatijih učesnika pokreta pop-art, umro je od raka u Nju Džerziju u 76. godini, javio je Njujork tajms. Vrhunac slave dostigao je 60-ih godina, pre čega se 40-ih i 50-ih godina bavio slikarstvom. Za njegov uspeh najzaslužnije su trodimenzionalne skulpture koje je radio u prirodnoj veličini. Među njegovim su najpoznatijim ostvarenjima skulpture „Homoseksualno oslobađanje“, koja se danas nalazi u parku Kristofer u Grinič Vilidžu, „Holokaust“, grupna skulptura iz parka Golden Gejt u San Francisku, „Sezanova mrtva priroda“ i „Žena u narandžastom krevetu“. Sigal je autor grupne skulpture, prikaza reda za besplatne obroke iz doba „velike depresije“, koja se danas nalazi u Ruzveltovom memorijalu. Jedna od pet figura je sam umetnik. Za dobijanje figura u prirodnoj veličini, Sigal je tela živih modela obmotavao komadom mokrog gipsa i na taj način dolazio do kalupa za svoje skulpture. Američki predsednik Bil Klinton uručio mu je prošle godine Nacionalnu medalju za umetnost. Prema rečima njujorškog trgovca umetničkim delima i Sigalovog agenta Dejvida Dženisa, dela tog američkog umetnika nalaze se u 150 muzejskih i mnogo više privatnih kolekcija. (Beta-

ponedeljak, 12. jun 2000.

Srpski s mukom

isinanja

Osim seoba i deoba, korpus srpskih tema svakako čini i tema istrage

Zašto je Njegoš izabrao femu istrage? Sa svoje pozicije profanog i duhovnog gospodara, sa mesfa visokog i uzvišenog na kome se bOlpo: on je bolje od svojih savremenika mogao da vidi koja je tema i koji je problem dostojan njegovog pera. Pod terefom i prifiskom odgovornosli i pred iskušenjima svog pesničkog talenta, on je posegao za najtežom femom i realizovao je u književnom delu na 0imalno ambiciozan način, dosegavši pesničko savršensivo i umetničku univerzalnost.

Slika Crne Gore, Srbije data u „Gorskom vijencu” aktuelna je i dan donos, možda danas više nego ikad.

Njegoš je islam predstavio kao nekuv rstu religiozno-ideološke epidemije svelskih razmera, kao „kugu ljudsku“ koja pristiže iz „Imuše azujalske“, tako silne i strašne da može da „pozoba narode“. Možda li se fa opasnost mogla savladati - „no se bojim zla domaćegu .

Upravo je neophodno postavili pravo pitanje, ne sklapati oči pred istinom, ne lurati glavu u pesak, a pravo pilanje jeste pitanje morala, pitanje elike: možemo li biti ljudi i živeli ljucki? Možemo li sačuvati veru pruđedovsku?

Ne govori Njegoš u „Gorskom vijencu“ samo o sukobu pravoslavlja i islama. On je ovaj problem digao na viši umetnički, na univerzalni nivo borbe dobra i zla.

Da li je Njegoš pišući „Gorski vijenac” mislio samo na Crnu Goru i na Srbiju, na Crnogorce i na Srbe? Ne, nije! On je imao u vidu sudbinu ljudskog roda. U svom naijboljem delu on |e izveo jednu infegralnu mefaforu o Svelu kao mestu ljudskog šikoba i ljudske pogibije. Pevajući o herojstvu svojih saplemenika on je opevao odiseju ljudskog roda, koji, kao u nekim talasima i u nekim krugovima i vrilozima, neprestano i ponovo prolazi kroz periode uzdizanja, procvata, a zatim, kada vremenska krivlja započinje novu periodu - dolazi do pada, do gašenja, dolazi do samozafiranju. Čovek nije tlik moćan da se suproislavi zlu u sebi samom. On nije foliko uman do sagleda, da baci celovit, zaokružen pogled na svoje mesto, misiju i sudbinu na ovom Svefu. Pojedinac, u proplamsajima genija kakav |e Njegoš na primer, vidi više i vidi dalje, mislio dublje i u slanju je da formuliše savršene stihove, može da da umetničku viziju ljudske golgote. Uprkos tome, ljudski soj, ustrojno, kao da mora, nastavlja, hrli putem svoje sigurne propasli. Milenko Pajić

Uspeh srpskih horova na 28. Svetskom Jestivala u Olomoucu

i(nuševljani najholji

Svelski festiva| horova u moravskom gradu Olomoucu u Ceškoj završen je u subotu uveče lrijumfom hora „Jefimija“ pri Muzičkoj školi „Stevan Hristić“ iz Kruševca koji |e dbbib specijalani pehar za „najupečalljivi nastup" na ovom fradicionalnom, 28. po redu festivalu. Kruševački hor, kojim |e dirigo-

U kalegoriji „crkvene muzike“. Na festivalu |e, inače, učeslovalo 146 horova iz preko 30 zemalja sa svih kontinenola. Uspešan je, takođe, bio nastup hora „Milenko Zivković" iz Paraćina koji |e u kategoriji dečjih horova osvojio drugo mesto. Poznati hor „00 devojaka“ iz Sapca je u svojoj kategoriji, takođe, osvojio srebrnu medalju, kao i mešoviti hor

vala Snežana Miletić, Oi je prvo mesto U

kategoriji „duhovne muzike“ i drugo mesto · „Stevđa Mokranjac iz Vranja. {Sense)

TONICG ui Bosni i na Kosovii

Grupa „Tonicć“, koja neguje gitarski rok, tokom ove nedelje će svirati američkim vojnicima koji su stacioniranim u Bosni i na Kosovu. Sastav iz Los Anđelesa će nastupili večeras u Tuzli, dok će na Kosovu svirali u kampu Bondstil (13. juna) i kampu Monftit {15. juna). Pre foga, na svom putu ka kriznom regionu na Balkanu oni su svirali za vojni personal u engleskom gradu Safolku. 6. juna. Srpske pravoslavne crkve. Autor iz-

„Ako postoje ljudi kojima je potrebno malo ro- |ložbe je Slobodan Mileusnić, kenrola fo su onda frupe u Bosni i na Kosovu“, iz-_ | upravnik Muzeja SPC, a štampanje |avio je Emerson Hart, pevač i gifarista grupe „To- 35 izvršio je Veljko Mihailović, nic. Ovi nastupi su deo prekomorskih nastupa | akademski slikar i grofičar iz Beogrupe toko |una. Potom se „Tonic“ vraćaju u SAD | grada. gde će promovisali svoj drugi album „Sugar“.

izlo?tta Baln0npza lahanija (feliria

Povodom 2000. godišnjice hrišćansiva i 215. godina od smrti Zaharija Orfelina, jednog od najsveslranijih srpskih umetnika 18. veka, večeras u Galeriji „Glas“ u 20 sali biće otvorena Izložba Orfelinovih bakroreza iz zbirke Muzeja

J. E

Samo neki korisnici naših proizvoda: Bil Gejts, Konan, Pepeljuga, Mo Rendžeri, Miki Maus, Sedam Patuljaka · Karmen, Neđa, inspektor Kluz. | zi VCO Cu A e

IA 19 72

_ Beograd, Tadeuša Košćuška 72 tel. 011 186 355, tel/fax 186 267 —

mob. 063 250 700, 705 950