Данас

6

ponedeljak, 12. iun 2000.

Smrečnik

> Đr Tomislav

Prošlo je dve godine od donošenja sadašnjeg Zakona o univerzitetu. Pogubne posledice njegove primene već su poražavajuće. Brže nego što se mislilo i u većoj meri nego što se očekivalo odvijalo se razaranje uni verziteta u Srbiji. Kao ı u drugim oblastima društvenog života i na uni verzitetu režim je napravio pustoš. Ali ovom prilikom ne bih o tome pisao. Povodom godišnjice biće dosta analiza ovog zakona i njegovih pogubnih posledica. Ovaj tekst bih posvetio nečem drugom.

Treba, naime, reći da je sama pojava Ovog zakona i njegovo usvajanje bio skandal za zdrav razum. Uspostavljanjem sistema hijerarhijskog upravljanja po principu direktne subordinacije od vlade, odnosno ministra, do rektora ı dekana ı od dekana do nastavnika i saradnika, ukinut je univerzitet kao autonomna nezavisna zajednica u kojoj se slobodno stiče znanje, traga za istinom i podstiče potpuna sloboda u „naučnim istraživanjima. Univerzitet Je postao javna služba kojoj se diktatom vladaJućih partija utvrđuju obaveze i zadaci u propagiranju njihovih ideologija.

Ima li onda uopšte smisla raspravijati o ovom zakonu, analizirati ga, davati primedbe na pojedina rešenja, kada je reč, u stvari, o aktu koji u SVOjoj suštini protivreči osnovnim Dret-

Due godine kasnije ili kako nam se “dogodio” Zakon o univerzitetu?

postavkama i vrednostima organizovanog demokratskog društva?

Zbog svega ovog smatram da ključna pitanja nisu vezana za analizu samog Zakona i njegovih posledica već za to kako Je moguće da se takav predlog zakona uopšte pojavio i kako je moguće da nije doveo do radikalne, rezolutne pobune univerzitetske zajednice nastavnika i saradnika, izražene u jednoglasnom opštem odlučnom suprotstavljanju da se primeni. Ograničavam razmatranje na nastavnike i saradnike jer sam uveren da je njihova odgovornost bila presudna. je sistema takozvanog socijalističkog samoupravljanja, ali neposredno objašnjenje je u ovom periodu poslednje decenije. Tokom proteklih deset godina došlo je do potpune dezorganizacije društva, raspada osnovnih vrednosti ı morala ı uspostavljanja „Zakona” političke samovolje, kriminala ı ekonomskog haosa.

Niko normalan se ne bi usudio ni da predloži ovakav zakon, a kamoli da ga usvaja, da tom događaju nisu prethodili neki drugi „događaji” koji su nas već raspametili, uništili nam sve kriterijume zdravog razuma ı normalnog percipiranja i navikla nas da

Meren kriterijumima “normalnog” društva, Zakon o univerzitetu je nenormalan”, ali u nenormalnom društvu on je “normalan” i očekivan. “Očekivan”, jer kada smo se sa svim drugim monstruoznostima pomtitrili i prihvatili

ih, kako ne bii ovu

poslednju. Za običnog građamina takva Jedna stvar čak nije vredna ru pomena

Kad je reč o prvom pitanju odgovor treba tražit pre svega U savremenim društveno-istorijskim okolnostima. Pojava ovakvog zakona je, nažalost, najvećim delom rezultat društveno-istorijskih procesa koji su se zbivali tokom proteklih deset godina, tačnije od raspada prethodne Jugoslavije. Svakako da su mu koreni i dublji i da sežu ı u prethodne deceni-

se, prvo, ne bunimo, zatim da se mirimo i najzad da prihvatamo apsolutno sve što nam se kaže.

Mi smo kao Alisa u zemlji monstruma kojoj Je monstruoznost u svim mogućim oblicima normalna. Nismo se bunili, potom smo se mirili, a zatim ı prihvatali kao nešto normalno, sva ta ratovanja, progone,

„čišćenja”, pa 1 ubijanja. Nismo se bunili ni kada je ekonomska kriza

Alisa u zemlji monsinun

prerastala u haos, inflacija u hiperinflaciju i plata od nekadašnjih hiljadu maraka spala na dve tri marke. Prihvatili smo ı to ı počeli da se „snalazimo”na sve moguće načine da bi preživeli. Znali smo da nam kradu i glasove na izborima, ali nismo se puno bunili ni protiv toga. „ Kap Je prelila čašu” tek kada nam Je ukradena već proglašena izborna pobeda. Ponadali smo se da su ipak toliko preterali da su popucala iskrivljena ogledala, da nam je „puklo pred očima” i da ćemo imati snage da se vratimo zdravom razumu i normalnom svetu.

Međutim i ta nada je bila izgubljena jer su sinu energiju, skupljenu tokom protesta, svojim političkim spletkama raspršile neke opozicione političke partije. Tako smo se pomirili i sa tom monstruoznošću. Posle toga sve nam je izgledalo moguće i ništa nas više nije sablažnjavalo i iznenađivalo. Prihvatili smo režim koji nas Je vodio iz poraza u poraz kao da je nizao same pobede. Prihvatili smo medije koji su nam pričali kominformovske ~ bajke. ~ Prihvatili ekonomsko beznađe. Cak i kada su „neprijatelji” prešli sa reči na dela i počeli da nas bombarduju, mi smo, pomućena razuma, sa ekrana teledirigovane televizije slušali i gledali sugrađane kako odišu opumizmomi ı govore da veruju u Vlast, da oni znaju šta radi i izražavali nadu da ćemo pobediti i „biće nam bolje”.

Takvim stanjem društva i takvim stanjem duha jedmo može da se objasni pojava ovakvog Zakona o un

verzItelu __ Kako meki kažu „nakaznog”, „anulcivilizacijskog”. Meren knterjumima „normalnog” društva, Zakon o univerzitetu je „nenormalan”, ali u nenormalnom društvu on Je „normalan” ı očekivan. „Očekivan”, Jer kada smo se sa svim drugim monstruoznostima pominii i prihvatili ih, kako ne bi ı ovu poslednju. Za običnog građanina takva Jedna stvar čak nije vredna ni pomena. Staviše, ma koliko sam zakon bio skandal za zdrav razum ı nepoimljiv u meri izraženog ruganja CiViliZaCijskim tradicijama, savršeno je racionalan u pogledu motiva i razloga koji su doveli do njegovog usvajanja. U suštini, gledano po dosadašnjim

rezultatima, slabiji nego ikad, suočen

sa tolikim prethodnim porazima i Još većim koji su tek dolazili, režim, da bi opstao, morao je pribegavati merama nepojmljivim za normalna društva u normalnim vremenima. Pošto smo u stanju neprihvatljivom za svaki zdrav razum, to stanje se može ı dalje održati ako se održava i produbljuje pomračenje razuma.Svaki iačak svetlosti, svaki plamen slobodne kritičke misli mora se ugasiti. Posle nastojanja da se stave pod kotrolu ı

ugase mediji koji se ne mogu kom- -

trolisati, ništa nije bilo logičnije od ukidanja ı slobodnog univerziteta koji može biti ili Jeste rasadnik Obrazo-

vanih generacija sposobnih da kritički

promišljaju postojeću stvarnost ı uobličavaju viziju njenog radikalnog menjanja.

Nostavlja se

Povodom teksta “Ovi lideri nas magarče”

Gospodin Branko Dragaš, stručnjak za bankarske poslove, kome ni politika nije daleko, izrekao Je ovih dana kritiku kakva se odavno nije pojavila na stranicama nezavisnih listova. Na meti Je bila OpoziciJa i njeno oklevanje da otvorenije ı organizovanije krene u akciju za svrgavanje omrznutog režima:

“Moramo, napokon, rekao je “otvoreno progovonti o našoj opoziciji. Rekoh moramo, jer smo tolike godine uporno ćutali i trpeli, verujući da ne smemo, zbog režima, da napadamo opoziciju koja, tako

je - da ga tako nazovem - jednako krivi za stvoreno stanje. A verujem da i sam zna da nije tako. Klipove u točkove opozicionih kola ne stavljaju svi opozicioni lideri, već samo pojedinci. I umesto da navede ime bar, jednog od tih kočničara, gospodin Dragaš udara po svima, tvrdeći da niko ne valja.

Naravno da se može i tako kritikovati. To je metod koji mnogi praktikuju, jer je najbezbedniji. Međutim, još iz davno prošlih vremena znamo da uopštena kritika nikoga ne pogađa i da posle nje svako

Gospodin Branko Dragaš se grdno vara ako misli da se Srbija u potpunosti osvestila i da više nema onih koji iskreno misle da od Miloševića boljeg nema. Ima, na žalost, mnogo zaluđenuijih koji će na svakom izboru dati glas za njega i njegov način vladavine, uvereni da glasaju

za najboljeg

smo mislili, radi na uklanjanju arogantnog:

iodnarodđenog režima. Deset godina nas je ta naša”, kako smo Je svojatali, opozicija vukla za nos, magarčila i nervirala, dok nas konačno nije dovela u današnju bezizlaznu situaciju”.

Nije teško pogoditi zašto je taj u jednom dahu napisani tekst pročitao svako kome je došao do ruke Danas od 2. juna. I pisac ovih redova ga je čitao s uživanjem, raduJući se što se našao neko da tu temu, koja je odavno “visila u vazduhu”, pokrene na pravi način. Međutim, pre nego što sam okončao čitanje, nametnulo mi se pitanje čemu ta Zapaljiva ı ubitačna kritika služi? I što sam dalje tekst čitao, sve sam više bio uveren da rafalna kritička vatra nije usmerena u pravu metu.

Gospodin Dragaš je svoje nezadovoljstvo zbog “bezizlazne situacije” izlio na Opoziciju, uzetu an blok, ne pominJući nijedno ime, iz čega bi se moglo zaključiti da su svih petnaest ili dvadeset lidera koji čine blok demokratske opozici-

| Žž š 3} š |

nastavlja da radi ono što je radio. Sa kritkom konkretne ličnosti stvar drukčije stoji. Pogotovu ako je ličnost moćna, kakvima danas ne oskudevamo.

Onaj koji kreće u kritiku opozicije, a takva kritika se od ozbiljnih medija odavno očekivala, logično Je da pođe od nečega konkretnog. Mnogima, pa i gospodinu Dragašu Je, na primer, poznato da je predsednik SPO, Vuk Drašković, Jedan od glavnih krivaca što opozicija ne može da uskladi stavove oko jedinstvenog nastupa na budućim izborima.

Zašto to ne reći? I zašto ne upitati uvaženog lidera SPO šta on u stvari želi iskakanjem iz potignutog: sporazuma da opozicija nastupi kao objedinjena snaga?

Iala dobio gangrenu pa su morali da mu armputimju nogu.Posle operacije, pita doktora: - Doktore, hoću li moći sada da mdim one stvarni sa Sosorn?

- Naravno, zašto da ne? - a, dosad rusa TnOE O...

iilin u pnomašen metli

Objašnjenja koja je davao Jedan od njegovih savetnika su toliko besmislena da ih ne vredi pominjati. Ali ostavimo to za drugu priliku.

Mnogo je važnije u ovom trenutku pogledati na čiji mlin vodi vodu kritika kakvu je izrekao gospodin Dragaš. Posle svega što je rekao i u čemu ima dosta istine, on poručuje:

“Vreme je za promene! Režim odlazi. Niko više ne može zaustaviti njegov istOrijski pad. Propada jer je istrošio istorijsku energiju svoga naroda. A kad režim istroši energiju svoga naroda, nema mu spasa. Strpljenje nam treba! Ne naglimo! Ako smo izdržali sve muke, izdržaćemo još malo. Očajnike ne slušajte! Očajnici su nas ovde i doveli”. ·

Ne podsećaju li vas ove borbene parole na ono što svakodnevno odjekuje sa mnogobrojnih državnih radio ı TV programa, uključujući i novoosvojeni ı “udaljeni” Studio B?

Nema nikakve sumnje da režimu Slobodana Miloševića gori pod nogama. 1 za njega i one koji su uz njega sada je najvažnije da se narod strpi, da ne bude talasanja i političkog zaoštravanja. A oni će i dalje tvrditi da nema problema koji mala ali hrabra Srbija, upravo ovakva kakva je, pod njegovim mudrim rukovodstvom ne može rešit. Uostalom, zar orden Narodnog heroja koji mu se užurbano priprema nije dokaz njegovog, “ŽrtvovanJa” i “njegovih pobeda” kojima se divi svet.

Gospodin Branko Dragaš se grdno vara ako misli da se Srbija u potpunosti osvestila i da više nema onih koji iskreno misle da od Miloševića boljeg nema. Ima, nažalost, mnogo zaluđenijih koji će na svakom izboru dati glas za njega i njegov način vla-

avine, uvereni da glasaju za najboljeg.

Ne treba smetnuti s uma da ovaj režim dugo gospodari moćnim medijima, čija je snaga velika i kad se služe neistinama. Miloš Mišović

časno podario. Sa tugom i! poštovanjem.

____Tuga sa Nikolom Burzanom

_ Daleko od toga da bih u ovom bolnom trenutku, ili bilo kada [za šta i nemam više vremena) pokušala da otvorim vrata Sezama. Kada si Hi beskrajno dugo pred njima stajao, svestan da za tu bravu nemaš ključa, zašto bi se neko ko te je skoro 40 godina voleo i cenio kao izuzetno dobrog kolegu i prijatelja, kao novinara takoreći bez sebi slično8, zanosio mišlju da to može da učini. Ali BH si mogao nešto drugo. Da ohrabriš i podržiš kolegu, da mu kažeš da ostane pred Sezamom, ukoliko želi da nastavi novinarskim putem. Možda će ta tvoja podrška i reč jednog dana ipak uroditi plodom. _ Lično nikada neću zaboravit davnu neprijalnu dogodovštinu koja mi je zapretila udaljavanjem sa nov-

inarske staze; ili- danas to mogu reći - staze života. BIO _je to mali suludi nesporazum, bilo je to... smešno ili

nikakvo ogrešenje o ideologiju (kojoj nikad nisam pri padala). Bila sam uplašena, ali ne i spremna da Se 'Jjavno pokajem”. “Ma što se uzbuđuješ. ćuti i otrpi malo kritike | nastavi da radiš kao do sada”, rekao si mi. “1 ne odustaj od svog ideološkog neopredeljenja. A

ja ću te, koliko mogu, podržati.”

Poslušala sam te (jer drukčije nisam mogla]. Verovatno si me podržao. Ne znam. Niko mi to nije rekao, ponajmanje ti. Opstali smo - 30 godina u istoj novinskoj kući Borba, svako u svom listu, a zatim dalje. Za mene je, sve do kraja marta, tvoj Sezatn Oslao najveća novinska poslastica. A u poslednjem telefonskom razgovoru s tobom - verovatno si ležao u postelji i borio se protiv tegoba - odlučno si stavio embargo na svoju bolest. “Ma pusti to, nema veZe, to Će proć! , bilo je sve što si mi o sebi rekao. | drugima si, pretpostaviJam, slično govorio. - _ Ali eto, TO nije prošlo. IO Je bilo jače. Bila je to prva Životna bitka koju si izgubio i pri tome nas, voljeni naš Nidžo, svojim ipak neočekivanim bekstvom sve grdno DIČVaJNIO :

Dobro: TO je prošlo a ti si ostao. Zauvek. među nama, u našim srcima i našem sećanju. -

___ Nada Mijatović Beograd ~

lala za svaki Pe

Iskreno saučešće zbog gubitka poštovanog gospodi na Nikole Burzana, porodici i kolegama. _ Hvala mu za svaku reč koju nam je iskreno, toploi

___Jelend Ime Beograd

Iak nas je ppBvanig

day i OupuG