Два царства : роман

М М. БОГДАНОВИЋ

таква настојања. То му се мора широко признати као заслуга. Он није још могао имати снаге да кроз право оживотворење упути ствари врховима, да у правом животноме замаху једну истину одоздо подигне до горе, да је узвиси и упути небу. Али је са талентом и са ретком списатељском сигурношћу успео да једну голу апстракцију конструише у врло добро и примамљиво саграђен роман.

Проблем је проучаван на предмету љубави. Да се кроз љубав, што овде значи од чисто чулних наслада до једне велике страсти, доведе човек у морални преображај, треба имати крајњу суму животних · искустава. Г. Ћосић је своје стварање основао на извесној мери посматранога градива, али је највише био вођен Једном ванредно назирућом интуицијом. Оно што даје особену одлику овоме делу јесу јако и инсистирано продубљивање психолошке анализе. Писац улази у све своје личности, и хоће да их све изнутра објасни. Њихови поступци, њихови спољни покрети у животу, догађаји којима су они узрок, начин понашања кад су уплетени у друге, туђе догађаје, нису довољни писцу да их само преко њих наслика и прикаже. Он их анализира опширно, у појединостима, често до ситница, увлачи се у најразноврсније психологије, покушава да расветли најразличније карактере, да својим мисленим напором успостави њихова расположења, њихова душевна стања, да тумачи њихове побуде, да ухвати сав њихов поглед на живот и на свет. Те многобројне партије психолошкога и негде филозофскога анализирања предмета, нису увек једнаке. Много пута се осети како писац сам конструише стање свога јунака, има тренутака кад чак понешто изгледа произвољно, па и насилно, али има зато, у накнаду, читавих делова који управо задивљују изванредно проницљивим подацима о људима. Све то укупно, сав тај психолошки напор уопште узет, који за нашу књижевност није честа појава, као и изненађујућа продирања у неке људске побуде, даје нам права да код Г. Ћосића истакнемо његов психолошки дар.

Не треба, међутим, сметнути с ума да је овде