Два царства : роман

ПРЕДГОВОР М

изузетно идеалистички понет, сав, до лудила, у тражењу смисла и одређивању једнога животнога става по начелу апсолутне доброте и одуховљености. Његов син мора да носи клице добра у себи, које ће се у толико јаче пробудити у колико је младић више утопљен у бесмисао физичкога уживања. Али, ако се све то узме општије, и у главном јунаку погледа представник поколења, тако да се цео роман схвати и као слика друштва и времена, онда ствари долазе у међусобну опреку и једна другој сметају. Реалистички, дело би могло да се учини неверним и са сувише руменога прелива; идеалистички, оно би изгледало спутано и парализовано. Упоредо, обе ствари нису могле остати равноправне. У роману Г. Ћосића не треба гледати докуменат, јер он то не може бити. Један ранији наш роман о истоме времену и о истоме типу млада човека, оно Са силама немерљивим Г. Растка Петровића, остаје пре свега докуменат и прилог за познавање психологије једнога времена. Дело Г. Ћосића, у једној реалистички живој и у основним спољним ознакама тачној слици, представља изнутра једну високу и племениту тенденцију, и као такво га треба и поштовати и судити.

Ту Г. Ћосић иде за епохом. Данас се јако осећа један извесни садржајни препород у књижевности, и реализам сам себи као циљ престаје да значи крајњи стваралачки смер и високо стваралаштво. Идеалистичке побуде, у једном мање наивном и зрелијем настојању за тражењем решења, кроз реалност увек покрет за откривањем застора иза реалности, један, могло би се чак рећи романтичарски надахнут, али не онако гордо самопоуздан, већ само озбиљан и забринут став, — то је што се може данас да сретне код најзначајнијих књижевних стваралаца. Отуда данас Руси тако моћно и тако утицајно владају књижевним укусом. Оно што је код њих највећих била увек основна ознака, данас одговара општој потреби. Очи су данас упрте навише, и тајна религије, кроз ортодоксију или преко и без ње, обузима данас све високе духове. Г. Ћосић се својим романом везује за таи