Два царства : роман

М М. БОГДАНОВИЋ

очигледно влада ниско и грамзиво искоришћавање живљења. Ту је прва и главна тешкоћа са којом је имао да се бори млади Г. Ћосић. Његов роман је постављен у наше време и нашу средину. Шта више, сви главни јунаци су врло мало наследници предратнога духа, да би се у њима могли очекивати трзаји савести,“ буђења некадашњих идеалистичких настројења. Они су представници поратног поколења, са психолошким постројењем битно карактеристичним за његов менталитет, за онај дух тако поравњан са земљом, без икаквих полета и узношења, који је општи у „златној младежи“ нашега доба. Генерација коју описује Г. Ћосић свела је све своје интересе на ситне бриге око задовољства, уживања и извесног физичког благостања, трошећи се сва на сасвим себична паштења око ништавних животних дарова, сва у култу физичке личности и њених права. Она је у сваком погледу иза родитељског поколења, и уместо, као што је природно и као што обично и бива, да иде даље од линије на којој су заостали претходници, она се сва, у једноме фронту, или на њој задржава или се враћа и натраг. Ако је отац био слаб човек, и сам без одушевљења и идеализма, син му је данас неваљалац. Ако је родитељ био идеалиста, борац за лепо и право, наследник му је данас једва издвојен од ниско уживајуће омладине, али равнодушан, и у најбољем случају затворен само у уски круг једног јединог племенитог интереса: посла или позива коме се посветио. У тој генерацији Г. Ћосић се задржао на њеном најповршнијем и најфриволнијем кругу, који себе назива монденским, и где се око доиста не може зауставити ни на чему узвишенијем и полетнијем. Ту је он нашао своје главне јунаке и одатле је покушао да их уздигне, да их узвиси, да их упути небу и вечности.

Ако се ствар схвати изузетно, зашто не би постојао у таквој средини један Срба Мијушковић, карактер који у себи носи побуну на нискост свога живљења, и потребу узвишења» Оправдања и објашњења се увек могу наћи и дати. Ту је, у овом случају, отац јунаков, стари и старински тип, па чак и као такав