Два царства : роман

4 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

извили први колути плавкастог дима, пењући се лено у небо које се све јаче Рруменило, већ се чуло тандркање млекаџиских двоколица, шум чесме у суседном дворишту, пролазак првог трамваја сасвим у даљини, већ се у кући чули тихи разговори, лупа посуђа, ударац у врата продавца новина, клипклап папуче на мајчиним босим ногама, — и за час, пре него што је човек успео да поброји све познате гласове и звукове (који обично звоне некако шупље у великим јутарњим тишинама, почео је свакодневни живот у овом повученом и старом крају Београда, још увек и сувише блиског центру да би његов обичан и скоро паланачки ток живота могао бити поштеђен од вреве нове и младе вароши.

Ненадно и за њега самог, а већ на врхунцу нестрпљења, Срба скочи из кревета, смаче своју дугу кошуљу и онда, насувши у лавор воде, он замочи прво једну руку, па другу. У том се тренутку примети у огледалу. Он се унесе сасвим себи у лице и дуго испитиваше своје очи јасне кестењаве боје, свој снажан нос, своју обријану браду лако засенчену јамицом на средини, своје мало пуније усне, своје чело, високо и преплануло по коме је падала у нереду коса. Руке су му трнуле од хладне воде; на месту докле је вода допирала, око зглавака, он је осећао као гвоздени обруч; и на том месту је осећао како му живот бије у венама. Стојећи тако он се себи учини чудан. У исто време он подсвесно праћаше раздраганост која је нагло расла у њему, тако нагло да он у часу изгуби моћ да прати њен брзи ход. Она је била ту, пела се, извирала, гонила га на смех, на викање, на стотину глупости. М збиља, Срба се осмехну себи у огледалу, виде своје јаке и блиставе зубе (у једном мало потамнелом стаклу), скоро викну и у истом часу, не знајући више шта ради, он загњури ту своју луду главу, која му се окретала, у воду, испред себе. Тренутак није мислио ништа. Хладна га вода мало смири, али и то само за часак.