Два царства : роман

ДВА ЏАРСТВА 5

— Какав сам лудак, — помисли Срба трљајући до црвенила своја леђа и груди, — понашам (65 17410) се

Нешто као стид од самога себе проже га, али и то тако слабо, тако неодлучно, да не успе да му поквари срећно расположење. Он отвори широм прозор, удахну пуним грудима свеж и влажан ваздух. Њему је требало покрета, замора, промене места, простора... Он то осети сваком својом уздрхталом честицом и тог пута он се наљути мало на своју срећу:

— Имати овакву снагу, — помисли, — чемуг Изгледам смешан, немогућ. Сав треперим, осећам у себи јачину за три човека, а не могу поред свега да надвладам себе сама. — Срба прекину то горко размишљање да би узвикнуо: — Данас... најзад!

Соба га је гушила, таваница му је падала на главу, прозор му се чинио један мали и смешан 0твор кроз који није могла ући довољна количина ваздуха за његове широке груди. Он шчепа шешир, отвори врата, узпут, пролазећи кроз предсобље, ухвати за кике Веру, и привукавши је себи, још чупаву и необучену, он је упита:

— Хоћеш ли да те водим довече у оперу Спремај се...

И онда, не чекајући одговор, остављајући је са отвореним устима, зајапурену, свежу и сањиву (ах, колико је месеци молила без успеха Србу да је поведе са собом у позориште, а сада одједном... због чега2 каког и како је имао светло лице!) — он изађе прво у уско двориште, а онда кроз засвођену капију на улицу. Упути се низбрдицом замишљен и осмехнут, не видећи ништа око себе и трже се тек онда када стиже на обалу Саве. Он се окрете око себе и би му мало чудно ради места. Изгледаће необично, али за цело ово време од куће до воде, он не састави ни једне једине мисли. Цело то парче беше прошао као у сну не знајући где стаје, не мислећи, изгледа, ни о чему, а ипак сав испуњен срећом. Он се за неколико минута на-