Два царства : роман

6 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

лазнио на тако вртоглавој висини, проживео несвесно неколико најчистијих тренутака, додирнуо мистерију највеће среће где престају и мисли,и расуђивање, и вид, и слух, и смисао, где се цело биће за неколико брзих откуцаја срца налази у сред највеће хармоније, у којој учествују сва чула у исти мах, али чула која као да су преображена те од обичних крикова и шумова стварају пријатне мелодије, од обичних предмета и варошких улица зачаран град, од обичних крајичака појмова и мисли, по законима неке недокучиве логике, најлепше песме и разговоре, да када се нађе на обали, прекривеној гомилама дрва и купама песка и угљена, Срба осети тако велику празнину и пустош, праћену јаким звиждуком у ушима, да му се чак и вода, која се преливала првим одсјајима сунца, учини прљава и мутна. Тек пред водом, тек на домаку покрета који је владао на обали, шкрипе колица која истоварују из шлепова песак, писке малих реморкера који вршљају по средини реке између светлих и уљем измашћених таласа, Срба поче да мисли о својој срећи.

П

Из свега што је досада речено, тешко да би се дала замислити права слика нашег јунака. Јер ова фуга, ово дубоко узбуђење духовно које се претвара одмах у телесни покрет (није ни потребно напомињати да има људи који могу бити на врхунцу очајања или радости, а да им ни лице, ни тело, не ода ни најмањи траг; ти људи су као јаје из кога није прокљувило пиле: споља се не види живот који унутра кључа) толико је ретко у овом дволичном веку, да се човек пита како је могуће да такав млад човек уопште постоји. Одговор је, да смо ми земља где су романтични људи увек живели и где ће ваљда увек живети.

Треба само пажљиво пратити догађаје и типове у нас: увек је код нас постојао један тип људи (поред оних обичних, „трезвених“, „реал-