Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 157

вор — О фрескама други пут. Мада много не разумем задивљен сам, у пуном смислу те речи, обиљем, истином и животом тих слика. Уђем тако по неки пут у цркву, када нема никога, и скоро осетим страх од свих тих погледа управљених на мене, толико је све то живо. — Калуђери су вулгарни и неинтересантни. Старешина манастирски је игуман Пајсије Недић, старац од једно седамдесет година, потпуна незналица. Што више улази у године све више излази његова грамжљива сељачка природа на видело. Цео дан седи у својој ћелији и пије. Стоји му тако стакленица на столу, он гледа у њу и пребира бројанице; с времена на време натегне. Покушао сам да говорим са њим. Нећете ми веровати ако вам кажем, да ми је причао о младим девојчицама. Домаћица му је нека Станојка, чија су сва браћа и сестре запослене по манастирским воденицама и појатама. Другим речима, краду. А краду заједно са Никодимом, калуђером кога још нисам видео у мантији, али кога сам већ три пута видео да лумпује по сеоским крчмама. То вам је снажна људина, обучена по „американски". Трећи „сабрат' је један млад човек, бледуњав и жгољав, Василије; једино њега сељаци називају „духовником“. У овом тренутку путује по околини и купи писанију. У план није био ушао оловни кров (држава увек штеди на најглавнијем) те се Василије решио на то скупљање да би црква тако заиста била обновљена и доведена, бар приближно, на њен прави изглед. Писанија је иначе ово: у манастиру постоји једна књига у коју на-. род, приликом разних згода, уписује шта ко жели да да „светој кући", „светињи“. Књига је врло стара и има породица које с колена на колено одужују свој запис. Василије се нада да ће успети да скупи штогод од старог и да ће чак записати и новог. Он тврди да познаје народ и да треба само умети прићи. Што се мене тиче ја дубоко сумњам да ће ма шта скупити. Иначе све више долазим до убеђења да је Василије више занесењак и будала,