Два царства : роман

158 БРАНИМИР ЋОСИЋ

а мање лицемер. Требало га је видети када је узјахао на коња, са једном сељачком торбом око врата у којој је носио књигу и једну дрвену икону Мајке Божје! Сав је сијао. Што ме највише чуди то је да и Никодим трља руке. Видећемо. Изгледа ми да се игуман Пајсије и Никодим служе преданошћу Василијевом и његовом ревношћу, а да му се у ствари искрено смеју. Јер Никодим је и сувише велики трговац, и поред своје риђе калуђерске кике под шубаром, да би био невино побожан, а Пајсије је и сувише нагрижен алкохолом и женама да би се заносио манастирским и „духовним" стварима.

Сетих се да вам још ништа не рекох о моштима Светог Краља и о његовом ћивоту. Ето једне ствари коју никад нећу разумети! Гледао сам када доводе болеснике, после вечерње, са свећама... коса да вам се дигне. Како нису могли да га оставе за време оправке цркве, да не би био профанисан шта ли, то су пренели ћивот у другу цркву, у црквицу Св. Николе. Кажу да нарочито помаже од „злих духова", главобоље и „суве болести". Сем тога, овде народ верује да једна честица његова може да заштити од куршума. Јер краљ је, пре него што је доспео у ћивот, био велики ратник.

Ах, уважајема и лепа моја пријатељице, ви сте јамачно малаксали под овим описима. Међутим, остаје ми да вам саопштим да је у манастир стигао и сликар М. који је већ почео да квари ове већ покварене фреске. То се стручно зове „освежавање" и „фиксирање". Ви познајете сликара М:: то је онај што је радио портрет г-це С“. Ја и он смо добили са становање такозвану гостинску собу. Зашто се та соба са два гвоздена кревета и још три старе слике зове „гостинска" ја не знам, ако није због величине. А да је велика, то јесте. Кад запалим свећу (ми употребљавамо воштане свеће, управо њене остатке из цркава) у једном крају „рецимо крај мога кревета, ја потпуно ни-