Два царства : роман

160 БРАНИМИР ЋОСИЋ

мале ливаде: у предвечерју су се видели свежи стогови сена; око њих су ниско летеле ласте. Радмила се одједном трже. Њена рамена пређе дрхтавица. — Вратимо се. — замоли.

— Вас је страхг — упита Срба.

Она не одговори.

— Зар и онда када сам ја са вамаг — он је ухвати под руку: — и сада»

Она се ослони на његову руку и оборене главе настави да корача. Манастир је остајао све даље иза њих. Што су даље ишли, Радмила је све више осећала узнемиреност. Је ли се у истину страшила сусрета са Црним Остојом за кога се знало да је у околини» Ја мислим да њој Црни Остоја није ни падао на ум. Било је нечег другог, нечег што је лебдело у ваздуху, у стварима што почињу да се завијају у сутон; нечега најзад што није долазило с поља, већ из ње саме, очекивање нечега необичног, страх од тога, страх затим да то може и не доћи: и то је очекивање чинило да све око себе види на један нов и другојачији начин. Али једном виђена тако необична, природа је све јаче узбуђивала Радмилу. Она је била далеко од тога да примети да је све око ње само огледало њеног сопственог узбуђења. Оно се међутим пело, постајало несношљиво, падало као растопљено олово на груди, на срце, извирало из свега, из неба, из литица, из Србиног замишљеног изгледа.

— Говорите, — прошапта најзад Радмила, не могући даље да издржи то бескрајно ћутање. Али пре него што Срба успе да проговори, она узвикну: — не, ћутите!

Срба је погледа искоса: он у том тренутку осети да је дошао час последње сцене. Он је био потпуно свестан да игра, он је потпуно добро знао шта хоће. Није ли тражио срећуг Није ли имао овога пута „да иде до краја"

— Ја сам одавно желео да озбиљно говорим са вама, Радмила. — проговори он једним дубоким, тихим, али одлучним гласом.