Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 161

— Не... зашто... немојте.

__— Ви мислите да ћу ја почети сада са исповестима — осмехну се Срба. — Вас је страх»

— Није, зашто би... Али зашто баш данас» Ћутите, ћутите још мало!

Срби се није журило. Он је знао да је јачи, он је осећао да му се она сада, и да хоће, не може отети. Он стави чак извесно каћиперство у то своје самопоуздање, и мирним гласом стаде да говори о стварима на изглед далеким:

— Сва је ствар у овоме: треба имати свој поглед на свет. Говорим вам ово што сам приметио да вас и најмање ствари из обичног живота доводе у једну врсту грознице. Непрестано постављате себи питања: смем ли» не чиним ли нешто што не бих смела и требала учинити» МИдете рецимо путем, крај пута плот, над плотом зрела трешња, савила гране. Хтели би једну трешњу2 Да, али трешња није ваша и из тога се рађа читава морална криза. Пример је глуп и ништаван — и у ствари нема много везе са оним што сам хтео да вам кажем. Уосталом ово о трешњи се више односи на мене, него на вас. Управо, односило се на мене доскора. Хтео сам рећи ово: зашто свет упорно дели дела на добра и злаг То ме питање необично мучи. Међутим, што се добра и зла тиче, то је просто: светлост, самим тим што постоји повлачи за собом сенку. Другим речима, хтети уништити сенку значи радити непосредно и против светлости, радити непосредно за једно стање где ће све бити једнако обојено. Ето чему теже пуританци, ето где ће нас бацити чистунци који проповедају чисту врлину, као да „чиста врлина" може да има неку вредност без оне друге, „проклете" стране! То је тако просто! Као што је извесна количина отрова потребна за здравље тела, тако је исто човечанству потребна извесна количина зла и несреће за његово морално и душевно здравље. Та да нема „изгубљеног раја", ми не би ничему тежили, ништа нас не би мучило, ни о чем не би са-

Два парства 11