Два царства : роман

162 БРАНИМИР ЋОСИЋ

њали; цео би нам живот био један дуг летњи дан: рађали би се и остајали у вечности. Јер без греха, ми би били бесмртни, а смрт је поред греха највеће добро човечанства. Замислите једног човека који живи без чежња, који не тражи да нађе своју другу изгубљену половину, човека који се не боји смрти. Је ли то човекг Не, то је анђео. И баш зато што нисмо анђели, баш зато небо за нас има свога значења, као и чистоћа, као и стотину других, недостижних ствари којима тежимо.

У колико је више говорио, Срба се све више загревао. Глас му је постајао све топлији и све мелодичнији. Он је уживао да се слуша; он је уживао у тим речима које су некако без његове воље добијале неко нарочито значење. Беху стигли до испоснице. На чистом плавом небу видела се само једна звезда. Радмила покуша да извуче руку из његове, али учини само то да му даде и другу. Стајали су једно према другом; ветар је лагано звиждао у ниском жбуњу.

— Греше они што мисле да је човечанству потребна само љубав, само праштање, само чистоћа. Мрзети, Радмила, из свег срца мрзети, исто тако јако мрзети као што се јако може волети! Јер мржња је исто тако потребна као и љубав, као и самилост; и рат и богаство је једна од тих вечитих потреба. Шта би значило Исусово опраштање и „окрени и други образ", да нема злих, или грешних којима ће тај опроштај затребати»> Цео смисао је у живети. Грешити да би испаштали, испаштати да би грешили! Примити храбро улогу која нам је од природе дата. Ја идем још даље: то је лудо хтети „спасти“ цео свет. Неко мора бити жртвован, неко се мора уништити. Закон природе је такав да једна половина увек храни другу, у материалном и моралном смислу. Чак и труљење, које је пропаст за јединку, има: огромног корисног значаја за остале. Крст је свима додељен, неко га носи као проклет, неко као блажен, али сви носе крст.