Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 163

— Зашто сте споменули крстг — упита дрхтећи Радмила.

— Не знам... тако. Крст је најлакше поређење. 5

Она је стајала сасвим уз њега. Његове речи су падале на њену косу.

— Не, то о крсту, то је његово. — Она покуша да се извуче из Србиних руку: — То вам је он говорио 2

— То је свеједно. Главно је да је све то што сам вам рекао тачно.

— Није свеједно, није свеједно. Ја познајем његове речи, то вам је он говорио, то вам је он објашњавао. Реците, ја морам да знам.

— Зашто морате»

— Јер то о крсту је и мени говорио. Од речи до речи ми је то рекао: сваки мора да понесе свој крст, сваки. И још ми је рекао: зашто би хтела да ја сам носим» Зашто не би и ти понела» Србо, говорим вам од срца, у страху: ја више не разумем његове речи, ја сам несрећна, тако несрећна! Он говори, он се љути, али под свим тим речима ја не умем да откријем ништа. Шта хоће од мене» Зашто ме гони» Видите ли разлога Не, ћутите, не говорите, не треба, не треба одговора! Ето, можда не треба о томе ни да говорим са вама. Можда уопште не би требала да говорим са вама. Јесте, ја знам, ви овде нисте због мене. Ћутите, не тражим објашњења!То не чини ништа. Ја знам да ви сада са мном шетате игре ради. И то не чини ништа. Ја знам да бих требала да вас отерам, а не могу, не могу, разумете ли, не могу! Господе, зашто вам све ово говорим»

Срба је још увек држаше за обе руке. Она подиже главу према њему:

— Ја сам несрећна, а сви се играју са мном, и он и ви. Он са својим крстом, са подсмевањем, ви са својим глупим и шипарачким причама. И то све због свога личног задовољства. А ни један ни други не мисли шта се са мном догађа! Ни он ни

те