Два царства : роман

164 БРАНИМИР ЋОСИЋ

ви не помишљате да ја могу полудети од тога мучења. Та и ја сам од крви и од меса. И ја имам срце које може да стане. Не, ви идете за својим итрачкама, егоисти, циници, окрутници! Шта је вама стало до срца једне жене! Шта се вас тиче што једна ништавна жена због вас не спава, због вас проводи дане и ноћи у грозници, у очајању, у несаници. Пустите ме, ја вас мрзим (по вама то је исто: што и волети!) мрзим, мрзим! Пустите ме!

Он је био толико изненађен тим ненадним преокретом да и не помисли да се опре њеној вољи.

— Зашто сте ми малочас говорили о свему ономе, о свој оној филозофији» — настави Радмила још страсније. — Шта ће мени филозофија! Мени се живи, воли, мени се хоће среће. Али сте ви мислили: она нема храбрости, она се ломи да ли да „узабере трешњу" или не; треба јој прво говорити „у начелу", треба јој прво доказати да сваки има своју судбину; затим да је моја судбина ван обичног тока. Варали сте се, варали! Губили сте време говорећи ми у „начелу“. То је готово код мене, ја хоћу да живим, ја имам права да живим. Ви сте сада запрепашћени, ви се сада кајете што нисте ишли брже!

— То није истина. –

— Јесте. Два пута истина. Ви се сада ломите у себи да ли да паднете на колена (не поричите, видела сам вам покрет, разумела! ), али вас је страх. Стид вас је да не рекнете сада ништа, али вас је у исто време страх, ја видим, ја видим то добро, страх вас је од љубави једне скоро полуделе жене. Ви сте хтели забаву, провод. Место осмеха и кључа од собе ви наилазите на жену која жели да воли, али да воли страсно, без опроштаја, до умирања. Вас је страх страсти, суза, смрти! Ви би од љубави оно пролазно и блиставо. Имати једну жену, играти се, затим отићи даље. Не говорите, ја знам то тачно, ја видим добро. Да није тачно зар би ви ћутали сада» Не би, не би, по сто пута не би!