Два царства : роман

| ДВА ЦАРСТВА 165

„Радмила застаде за часак. Затим, још понесенија: — Ви се чудите» Ви знате једну малу глупу женицу која обара очи, ви знате једну романтичну младу жену која се одушевљава пролећним пејзажима. Не, Србо, та жена више не постоји, она је мртва, њу је убио један човек кога је она до лудила волела. Од оне наивне жене нема више ни камена на камену. Сећате ли се како сам изгледала када сте ми били представљени 2 Сећате ли се оног излета, потопљеног села, и жене крај васу чамцуг Ви сте за њом појурили. Ви сте њу стално видели док сте мени говорили. Али она не постоји више, она је прошлост. Колико је воде протекло од тада! Њена је још коса, ово тело, ове очи, али унутра је једна друга жена, непозната вама, странкиња. Да ли би за њом „дојурили у манастир» Да ли би се усудили њу волети озбиљно, свим срцем, свом душом2 И знате ли ви шта је то озбиљно волети» Не знате, не знате. Ви уосталом то и не тражите. Срба је стајао непомично. Он је збиља осећао страх, он збиља није познавао ту жену испред себе. Чак ни стид да је тако срамно ухваћен у својој игри није могао да надвлада ту непомичност. Радмила наједном заплака:

— Он ћути, он ћути! Све је дакле истина!

Срба учини покрет прима њој.

— Не, све је доцкан, оставите ме, оставите ме! Не идите за мном! — и она потрча према манастиру. — Радмила! — узвикну Срба.

Она се окрете за часак; затим после малог ломљења настави да се удаљава.

После запрепашћења, наиђе талас љутње. Срба удари другим путем, и дуго луташе око манастира. Било је неоспорно да је цео свет, сва природа била против њега. У глави му је бучало, али