Два царства : роман

166 БРАНИМИР ЋОСИЋ

од све те множине мисли и идеја, он не успеваше да доведе до краја ни једну. Несносна месечина плавила је целу околину својим сјајем. Чули се дозиви буљина и удаљени лавеж паса. Срба се спусти до воденице. Јаз је био затворен, врата на воденици отворена. Он уђе. Све је било мирно. На великом каменом огњишту, испод верига, горела је ватра. У полутами назирали се жрвњеви, сандуци за брашно, ручице и ужад. Кроз размакнуте даске дизао се шум воде. Он напусти воденицу и крену у манастир. У соби нађе сликара М. који је лежао полеђушке на своме кревету, и гледао у месечину која је падала у тешким сноповима кроз прозоре. Срба кресну шибицу и упали свећу.

— Тражио вас је малочас г. Карамарковић — примети сликар М.

=— Нек иде до ђавола.

= И ја се придружујем вашој жељи.

После краћег ћутања:

— Не би ли да окренемо

— Можемо.

Игра није трајала ни пола часа, а Срба већ беше добио око три стотине динара. Сликар М. љутито. тресну карте о сто. Он чак спомену да Срба није играо „како треба". Држећи новац у руци, сасвим миран, Срба упита:

=— Да не мислите тиме рећи да сам варао2

Сав црвен, М. одговори:

= Да ли сте варали или нисте Ви сте способни за све... и ја већ имам готово мишљење о томе.

Срба се диже са столице.

— А да ли сте мислили да сам способан и за овог — и у једном маху сав новац би исцепкан у комадиће и бачен кроз прозор. — Ја сам играо због игре, а не због новца.

Срба приђе своме кревету и онако обучен прући се по њему. Сликар М. остаде непомичан. Највад извади лулу из уста и журно приђе Србином кревету.