Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 167

— Ви сте диван младић, — рече он полако, — и мени је жао што сам вас увредио.

Срба се није мицао.

— Ви се не љутите на мене»

— Не, не љутим се, али молим вас оставите ме сада! Оставите ме! Тешко ми је.

Сликар М. се одмаче од постеље.

— Угасите свећу, — замоли (Срба.

У соби поново завлада тишина. Кроз прозоре су падали тешки снопови месечине.

ХХХ

Радмила г-ци Јовановић Манастир =%во 1. јуна 192"

Драга моја Маро,

Било би ми тешко када бих знала да си љута на мене. Али, Боже мој, има часова када човек не може да пише, када се сав предаје животу и својим мислима. Волела бих да ме разумеш: ти знаш да ја нисам била никад потпуно- срећна. Веруј ми, међутим, да никад нисам била несрећна овако и оволико као ово последње време. Ти и сама знаш довољно. Ја знам да ти у мени још увек гледаш једну старовремску жену. И можда сам према теби у истини старовремска. Али ја знам да једна старовремска жена не би постављала ова питања која ја себи постављам. За њу би све било јасно од првога часа. Њој би религија била довољна да је заштити. Драга Марушка, ето где се ми разликујемо од старих (ти још више него ја). Ми никад нисмо озбиљно и дубоко схватили реч: не греши. Ми смо знали и понављали реч, али за нас је то било мртво слово. Ако нисмо грешили то је било зато или што нисмо имали прилике, или што- нисмо знали да и ми можемо грешити, или најзад из удобности, из лености душевне. Ја ти ово пишем, а и за мене је све то мртво слово, ја не разумем, ја не осећам. Улазим у цркву, излазим. Одстојим службу, слушам речи, припаљујем свећу, крстим