Два царства : роман

168 БРАНИМИР ЋОСИЋ

се, али све то пролази крај мене. Ја се нисам променила, у мени је све као што је било, ја још увек судим својом главом о свему, али ово што сам видела овде, ова два последња дана, потресло ме је необично. Ако нисам осетила у себи промену, ја сам осетила да изван мене није све исто. Ја сам својим рођеним очима видела да се може заиста и од срца предати Ономе Горе у руке, са поверењем. Уверена сам да ће ово проћи, да ћу се опет осетити пуна самопоуздања, да ће опет за мене важити само оно што ми срце и разум буде прописивао. Али све то не смета да ти ево пишем сва као у грозници.

Ја добро не знам шта је то писанија. Знам да је јеромонах Василије одмах по нашем доласку отишао да лута по округу, од села до села, са једном старом књигом. Пре два дана се вратио праћен једном огромном масом људи и жена. То ти је и ходочашће, и литија, и сабор, и провод. Данас чух да је скупљено преко сто хиљада динара у стоци и у новцу. Али то није оно главно. Оно што ме је дирнуло, то је долазак. При погледу на дугу поворку, под звуцима звона, ја сам одједном осетила како ме прожимају жмарци, како ми сузе навиру на очи, и то само због неке чудне емоције која као да је испуњавала сав ваздух. Тај долазак народа било је нешто тако нарочито, тако величанствено, да ми се чини да никада ништа нисам видела тако величанственог. Можда сам тако дрхтала још само једном у животу: када је војска улазила са музиком у Београд, приликом ослобођења. Замисли, Марушка, један топал пролећни дан, са небом покривеним прозрачним белим облацима, са оном разливеном мутном светлошћу која свима стварима одузима рељеф и тежину; замисли на стењу више манастира људе што ужурбано намештају прангије, димове ватара (на којима ће се пећи јагањци) ношене ветром на једну страну; замисли затим утабану и поливену земљу у порти, ужурбане жене што цело јутро рибају конаке и