Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 169

спремају у кујни у великим бакрачима ручак, игумана Пајсија и Никодима у њиховим црним и сплетеним мантијама, са високим камилавкама, свет који беше дошао из варошице, све то натопљено узбуђењем, ишчекивањем, журбом;: и то би ти био манастир од пре два дана. Да, поред свега, још десетак дечака у стихарима, који се свађају са Јешом око чирака, рипида и црквених барјака. Највише што ме је зачудило у свему био је општи неред који је пратио цео догађај; а ипак, када добро промислим, све се догађало како је требало да се догоди. И некако се чудно човек осећа када види једну ствар која се понавља по истом реду који је владао још пре сто, двеста, триста година. Нашу младеж у Београду одгајују као младе јенкије (ако је уопште одгајају) као младеж једног народа који почиње свој живот од данас, као људе који нису имали своје јуче, а то је заблуда и злочин. Можда због тога тако слепо копирамо, запањени, отворених уста, све што долази са друге стране границе. (Ти се сада мрштиш, знам. Један народ који нема својих маркиза и барона, ни своје Ајфелове куле, ни своје Кџе Де Ја Ратх, за тебе није културан народ!) Можда би другглачије посматрали свет око себе, другојачије се опходили, да знамо ко смо. Не знам. Оно што знам, међутим, потпуно тачно то је, да човек осећа неку нарочиту моралну храброст када види да само наставља једну расу која је већ живела, која је имала своје традиције, своје прописе, када види да није сам, да не почиње своју кућу на празној пољани, са будаком у руци. |

Као што треба, приближавање ходочасника објавио је скоротеча, дојуривши у облаку прашине на ознојеном коњу. И док су га жене служиле ракијом у кујни, пред црквом се образовала литија и свечаним ходом изашла на манастирску капију, уз општу узбуну звона, прангија, уплашених птица и стоке, праћена димом са кадионица, лепршањем барјака и жмиркањем запаљених "свећа.