Два царства : роман

170 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Сребрницакоја тече одмах испод манастирских зидова, пресеца нов пут на два места и провлачи се испод две нове и беле дрвене ћуприје. Мало даље од другог моста пут се уздиже и увлачи у шуму: све је још било мирно и непокретно, пут празан, нов, тек просечен, румен од црвене земље. Ја сам стајала на бедему и погледом пратила лагани ход литије, праћене још увек тим громогласним звоњењем и прозуклом пуцњавом прангија. Небо се беше разведрило сасвим и под мало косим сунчаним зрацима крстови на кубетима и окна на конацима беху се претворила у блиставе површине у које човек није могао да гледа. Литија баш прелазаше први мост када се на окуци указа коњаник. Био је на малом брдском коњићу, дуге су му ноге скоро дохватале земљу, на глави је имао камилавку. За њим се лепршала црна раскопчана мантија. Иза јеромонаха Василија се појавише још два коњаника, носећи барјаке, па једна жена такође на коњу, па одмах мешавина пешака, кола, коњаника, оваца, телади, коза, јарића... Заједно са појавом првих прилика на окуци, до мене допре, кроз брујање звона, лагана и монотона песма помешана са меденицама и блејањем унезверене стоке. Поворка се полако спуштала црвеним путем, извирући и одмотавајући се без краја иза окуке. Тешка и ковитлава прашина пратила је сву ту мешавину и неодлучно се вила изнад људских и животињских глава. Песма постајаше све јаснија у колико се поворка више приближавала. Постепено, лица у првим редовима почеше да се издвајају. Виделе су се већ ознојене главе, покривене прашином, браде, мараме. Једна тешка озбиљност и јара лебдела је над збијеним људским и животињским телима. Први се редови најзад стопише са литијом. Завитлани барјаци бацали су сенке на сву ту гомилу, која се беше за часак задржала, нагло згомилана и уклупчана око игумана који се љубио са гостима. То задржавање није трајало ни неколико часака. Из све збрке по-

·