Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 170 -

ново изађоше напред рипиде, барјаци, чираци, онда затрепташе одежде и дим кадионица и најзад сва та гомила настави да се одмотава, црна, вијугава на црвеном путу, замагљена неприметно испарењем, прашином, сунцем.

Од тог тренутка, Марушка, од те прве визије, осетила сам оно чудно и мени непознато осећање, и оно ме није напуштало за сво време што су ходочасници пробавили у манастиру. Јер оно што сам видела касније, пред ћивотом Св. Краља, прелази већ у бајку. Ја сам видела људе где плачу и пузе на коленима, жене које ударају челом о камен пред улазом у цркву, ја сам видела лица преображена, осветљена једном унутрашњом ватром и цело сам се време питала: какав је живот тих људи» јесу ли срећни дајући овако цело срце и целу душу томе недостижном Богуг осећају ли олакшање од молитвег Или је то дволичност, страх од казнег Не, Марушка, страх од казне није могао бити овде, јер ово нису били старци и бабе, не, већ мужеви у пуној снази, ратници, жене са првенцима, једном речју ово је био онај исти народ што пије, што пали, што убија. Не, страх их није могао гонити до дођу овамо. То је из неког другог разлога, мени непознатог и неразумљивог. Требало је видети само ону озбиљност и достојанственост са којом су домаћини спуштали, после ручка своје дарове на икону коју је подносио Василије, па разумети да се ти људи не страше ничега и да то што чине, чине по потреби душе и срца. Било је и непријатних ствари, на пример пре. тераност у пићу код извесних и једна туча на крају, али то није могло да промени онај први утисак. Човек који је све то створио, Василије, необично ми се допао својом скромношћу. Био је сав очајан видећи да игуман и Никодим предводе у пићу. Уосталом, игуман је брзо препио и Василије га је неопажено одвео у његову собу и закључао. Ето одакле долази пропаст, Марушка. Василије је био толико тужан да ми се сажалило на