Два царства : роман

172 БРАНИМИР ЋОСИЋ

њега. Говорили смо дуго поводом свега и налазим да је необично уман. Ипак, све се свршило добро и сутра-дан свет се разишао после једне ванредно лепо одслужене службе. Служио је архимандрит из суседног манастира, са још пет свештеника и калуђера. Ваздух је у малој црквици Св. Николе био тако згуснут да су се свеће, запаљене у једном невероватном броју кривиле и топиле. _ __Ево једног писма, драга моја Маро, које те је јамачно зачудило. На страну што је теби, у твом веселом животу, јамачно још и било досадно. Али ти ћеш ми опростити, је лиг Тако сам смућена и тако несрећна. Воли те твоја Радмила.

Р. 5. Када прочиташ ово писмо, исцепај га, молим те. М не говори ником ништа. Ти знаш да ја морам свету да показујем насмејано лице,

Р. ХХХЛ

Од оне ноћи, када у гори срете Црног Остоју, Јеша поче да иде као изгубљен. Мутне и страшне мисли, од којих се ноћу будио сав ознојен, нису престајале да му се врзу по глави. Чак и по дану он не могаше да их се отресе и као заблесављен луташе око своје воденице. У неколико махова заборави да затвори брану, те вода умало не поломи воденичне точкове; губио се толико да је пуштао да се празни каменови окрећу иако је чегртаљка пробијала уши. Достана га у два-три маха лупи- у слабину, али он не одговараше на њене псовке. Раније би се обично трзао, савијао кичму и прихватао посла; овога пута једва да је дизао очи. Али и тај поглед „који би као камен падао на Достану, био је некако повучен у себе, заузет непрестано нечим што је мучно радило у његовој бундевастој глави. Једног јутра, одмах некако по писанији, он се изгуби. Мора бити да је отишао пре зоре, јер га нико не беше опазио.