Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 173

Он међутим не беше отишао далеко. Згрчен иза шипражја, он је пажљиво мотрио на једну појату око које је редовала једна млада и лепа жена. За то време, пред игуманом и Никодимом, Достана плакаше. Игуман као да није знао о чему се ради. Пребирао је своје тешке ћилибарске бројанице; на столу пред њим стајала је стакленица, до пола испражњена. Никодим је шетао из једног угла у други. Он се најзад заустави. _

— Престани са плачем.

Достана се ушмркну и уздахну.

— Ако не можеш сама, ено ти Илије.

— Није мени за рад.

— Него заштаг Још мање ти је стало за човеком! — Никодим се испрси.

Достана га одмери једним светлим погледом и осмехну се. И она и Никодим погледаше у исти мах на игумана. Затим се њихове очи поново састадоше, и они се поново осмехнуше. Никодим је попљеска по рамену својом огромном и жилавом руком: Е — Хајд", мора се... још мало. После, ти знаш. А довече, када ти се она будала врати, а ти врљику.

Достана се сави пред игуманом.

— Дај да ти пољубим...

Игуман се трже из своје непокретности. Он не даде руке.

= Нека, нека. Хајд у здрављу!

— А шта онаг

— Жали се на Јешу. — викну Никодим у само ухо игуману. — Тешко јој, луд човек.

— Ако, мора се, луд, па шта, ако је и луд. Игуман се загледа у Никодима, и оштро: — Нек је луд, мора се. Распуштенице и девојке по манастиру нећу, јеси ли разумео, нећу!

Јеша, међутим, узалуд чекаше. Појата је остајала мирна, сем младе жене нико није ни ушао, ни изашао. Он је био сав укочен од чучања и хладне земље, те најзад реши да говори, макар и са