Два царства : роман

174 БРАНИМИР ЋОСИЋ

женом. Жена је стајала на вратима, подбочена, и гледала у небо. Била је у тешким везеним сукњама, задигнутих скута, прикопчаног уског јелека, једрог обнаженог грла, засуканих рукава на кошуљи. Јеша звизну. Он звизну некако нарочито и жена се хитро окрете према месту одакле је звиждук долазио. Затим, полако, уђе у појату, остављајући за собом отворена врата. Јеша изађе из свога жбуна, претрча преко чистине и уђе за њом. По свему се видело да није тим начином долазио први пут. У појати је владао полумрак. Видело се мало камено огњиште, качице за сир и кајмак, једно лежиште препокривено овчијим кожама. У оџаку је висило сухо месо и тешки каишеви сланине. У дну су била једна мања врата. Прозора није било. Све је то било обично, као и по осталим бачијама и појатама.

=— Крсманија, — зовну Јеша.

— Шта ћеш»

=— Где је Остојаг

— Не знам. Шта ће ти>

Јеша обори главу. Он после краћег ломљења проговори задихано:

— Не могу више!

Крсманија наједном прште у смех.

= Не смеј се!

(Сав помодрео у лицу, Јеша подиже песницу. Али Креманија настави да се смеје.

— У... у планину ћу ја њу! — изјави одједном Јеша и један необичан поглед сину испод његове велике шубаре.

Крсманија престаде са осмехом. Она приђе вратима и залупи их. Сада их је осветљавала једино слаба ватра и једна плавкаста и несигурна светлост која је падала кроз оџак и кроз местимице раздвојена брвна.

— Хоћеш ли ракије» — запита Крсманија.

=— Нећу ракију. Не треба ми ракија. Нећу више доле.

— Неко мора да остане доле, будало.