Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 175

— Ја нећу, ето ти.

Крсманија поново поче да се смеје. Њу де лудо забављало упорство Јешино.

— Па шта би Остоја с тобомг Јеси ли ти човек» Пушке се плашиш горе него жена. Још када си доле, бар си будала, а будале не дирају.

— Нисам ја будала.

— Ја, шта си! И горе си него будала, кукавица си.

Крсманија отвори врата.

— Где је Остоја» — понови Јеша.

Али Крсманија, не желећи више да говори озбиљно, поче да се пренемаже, као и толико пута дотада, када би ненадно пред појату искрсла патрола: = Ма какав те Остоја спопао, човече божји! Мало је мени сирења и мужења, и сваке невоље у гори, него ми још и Остоја треба. Ма ти си луд, тако ми деснице Краљеве! Остоју код мене тражи. Мало што у вечитом страху овде живим преко целог лета, него те још и уз Остоју привезују. Луд си ти, ето ти. Зар ми Остоја не закла прошлог лета најбољега овна2 зар ми не оте дукатег Уђи, брате, претури, потражи, сиротињу ћеш наћи, а не Црног Остоју, мајка му за њим очи исплакала.

Јеша се задржа у ходу, па онда полако:

— Нисам ја кукавица, Крсманија. Запамти што ти велим: није Јеша кукавица.

Он удари кроз честар и час касније био је поново крај своје воденице. Вече је падало некако нарочито румено и тихо. Све до половине неба долазили су јарко румени облаци који су за сутра дан наговештавали ветар.

Као што се види Јеша никако није био баш толико луд како су га представљали, како се и он сам волео показивати. Телесно, он је био недоношче. Умно, он је био оно што народ назва шерет-будала. Само његов недостатак лаког говора, тромост са којом је претварао своју мисао у говорену реч, беше учинила да се о њему створи то