Два царства : роман

176 БРАНИМИР ЋОСИЋ

мишљење као о „лудом Јеши.“ Тај спољни недостатак, појачан још и нарочитом стидљивошћу, није дао да се прозре какав је ону ствари; и цео свет је терао шегу. Међутим, та шега је одјекивала јако у Јешиној души. Требало је да му се поругате само једном, па онда годинама видети како се при вашем пролазу сагиње за камен. Да га дарнете у том часу, он би вам разбио главу. У неколико махова он збиља одговори каменом. Једном чак и ножем. Али после тих часова понесености, где му је мржња и осветољубље давало храбрости, он би падао у праву грозницу страха, и данима се крио по шипражју. Тај страх код њега (био је нешто основно, скоро урођено. Отуда ваљада (носећи у себи стално побуну против увреда) и његов потуљен изглед, и савијена леђа, и поглед који је ишао одоздо на горе. Ако је јаче нападао само у крајњем раздражењу своје слабије непријатеље, децу, (јер за њега је цео свет био непријатељ, па и деца, нарочито она!) он је боговски лемао. И не једно се вратило кући са масницама и огреботинама, вриштећи од препасти, а то само зато јер се приближило и сувише близу Јеше да би му отпевало кроз нос ону невину ругалицу:

„Кад се жени, који куће нема, Цуру проси, која среће нема,

Сви уноси а голи трбуси, Два пешака трећи коња нема.“

ругалицу коју су му први пут отпевали на дан његовог венчања са Достаном.

Везе његове са манастиром почеле су од прве младости када је као чобанин гонио стоку по планини. Пред црквом, иконама и црквеним утварима гајио је такво страхопоштовање, да би се увек прекрстио по три пута пре него што би прешао праг, додао кадионицу или запалио кандило. Више пута су га нашли, у доба великих јесењих