Два царства : роман

12 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

ства и множине, а у тренутку када је он био у себи најнесрећнији због све чешћих моралних потреса, Београдом почела кружити читава једна легенда 0 његовим подвизима. Али Срба беше толико повучен у себе, толико усредсређен на извођење плана и испитивање својих незадовољстава, да скоро и не примети разлику са којом су га сада примали у салонима, са коликом су га поштом млађи опкољавали у куту, између два фокстрота, пиљећи у њега завидљивим очима, а кришом подражавали начин на који је он носио кравату, марамицу или шешир. У тренутку када је из очајања био најнеумеренији и најнесрећнији, Срба је био уједно најближе својој апотеози. Али недостатак смисла за Меру и овог пута све поквари. И у друштву, и у њему. То су била два догађаја уско везана један за други.

Први је догађај био познанство са г-цом СР“. До тог тренутка он имађаше обичај да прилази, да говори, да има. Све то брзо, лако и за кратко време. (Није ни било чудно онда његово осећање празнине и ништавности, и његово бегство у јака и чулна уживања!) Први пут он изгуби моћ импровизације. Та мала и прозрачна госпођица (која опет са своје стране живљаше у уверењу да никад не треба показивати своја права осећања и да признати једном мушкарцу предност значи дати му се цела у руке, због чега се затварала у хладноћу, духовитост и претерану отменост) та мала госпођица, велим, држаше Србу између малог и домалог прста, и неколико недеља уживаше да га вуче за собом кроз све журеве, матинеа и излете. Али страх да не изгледа смешан учини да Срба, који се за тренутак беше подао својој љупкој и сањалачкој природи, прибеже поново бруталности. Та бруталност опет дозва к себи г-цу С=», која беше за часак, понесена -ненадним изгледом Србиним,. заборавила на своје принципе. Све то доведе до једног објашњења, које некако необично дирну Србу својом јасношћу: он се видео посрамљен,

5)