Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА Е 11

јао све необузданији, све обеснији, сав се предавао час игри, час спорту, жељан славе, признања, успеха. Међутим, препреке су бивале све веће, можда због јасноће и поштења његовог карактера који се није свиђао средини у којој се кретао и која га је због тога запостављала, али ја мислим да су те препреке све чешће долазиле из њега самог, да је природа све чешће и чешће почињала да тражи своје право. Чињеница стоји да се Срба почео мучити, испитивати на који начин да се задовољи и, стално вучен својим погрешним закључцима, затим навиком да живи међу тим безбрижним и беспосленим светом, све очајније тражити умирење баш на оној страни која му је и проузроковала то незадовољство и ту несређеност. Али је све то он радио некако и сувише нагло, страсно, предано, а тон је захтевао лакоћу, дискретност, скоро незаинтересованост. Прекост његове природе давала је нечега и сувише озбиљног и скоро трагичног његовим поступцима, а то је сметало и одбијало у једном друштву које је све требало да буде створено од осмеха, од лажи, од лакоће и равнодушности. Осећајући да не може променити своју нарав, и да је никад неће променити, Срба се упињао да „својим начином , претеравши преко обичног, примора то друштво на поштовање његове личности. Он је мислио добро: једна недостојност јавно и без духа изведена буди гађење; али ако је та недостојност отерана до крајњих граница, до „монструозности“, онда она буди дивљење, Али, као и увек, чак и код „монструозности“, Срба је за једну длаку ишао изнад утврђеног и признатог. Његови испади, ма колико били „невероватни“, изазивали су смех, неки пути осуду. Можда би код другог човека тај исти преступ био узет за малу и шаљиву разоноду. Код њега је међутим све то узимало, због страсности и преданости, изглед једног озбиљног посла.

Уверење да ће само тим путем доћи до среће давало је Срби такав бес, да је најзад, због упор-