Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 255

гим очима. Било је у њима оног истог необичног, натприродног, фантастичног. Сва тежина и материалност као да бише ишчезла; линије зграда, кубета која су се мешала у светлом и тамном са литицама, зидови, крстови, били су лаки, меки, понесени; једва да је мрачан и тежак бедем, и на њему црна, велика, засвођена капија, спајала сву ту треперавост облика са земљом, са шумом која се склапала са свих страна, са планинама које су дисале у сумраку.

Али дошавши под свод манастирске капије, Радмила као да отежа. До тог часа, од јаза до капије, она иђаше не осећајући по чему гази, удова лаких и етеричних. Сада, међутим, она са муком покреташе ноге од земље, стопале су јој се чиниле огромне и тешке, земља, као да беше од раскаљане иловаче, упијаше при сваком кораку њене потплате. Дланови јој се овлажише, она се ослони на капију. Вече, поред све своје тмурности и оморине, било је некако раздражљиво, чежњиво, поред свег мира и ћутања, узнемирено и страсно. Оно као да је звало Радмилу у свој полумрак, као да јој је нудило неслућене сладости. Са друге стране, дизало се манастирско двориште, блиско, осветљено великом ватром око које су се кретали радници. Њихове велике сенке нијале су се лагано по зидовима цркве Св. Краља, већ скоро ослобођене скела. Дубоко у дворишту, у тами која је настајала иза пламена ватре, назирала се неугледна, до пола утонула у земљу, црквица Св. Николе, надкриљена великим орахом. И тек та нејасна силуета, са два слабо осветљена прозорчета, као да надвлада позив вечери која се нудила, мирисна, заћутала, раскошна. Учинивши последњи напор воље, Радмила се отисну од капије и упути лагано дну дворишта. Са сваким кораком она осећаше како постаје све тежа и уморнија, али ипак иђаше још увек напред; и као да сваки њен покрет све јасније понављаше једну још мутну, али

присутну мисао: ја нисам своја, ја нисам своја!