Два царства : роман

256 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Црква је била празна. Високо, у врху иконостаса, светлело је пред распећем кандило. На каменом поду догореваху две мале воштанице, упаљене од неких пролазника, крај ћивота. Биле су од тешког жутог воска, невешто прављене. Радмила затвори на часак очи и спусти се на колена. Затим остаде тако, згрчена, на хладном камену, без мисли. :

Када је почела да развија ту чудну сликуг Како је дошла на њен почетак» Она се не сећаше. Клечала је још увек, у влажној и хладној атмосфери црквице, испуњене мирисом догорелих и угашених свећа, зејтина, охлађеног мириса тамњана који се вековима упијао у дрво и у зидове. Али сада, она беше крај ћивота, руку положених на његов руб, очију широко отворених. Светлост кандила луташе по округлинама и фрескама на своду, нијајући се, застајући, час јача, час слабија. Никад раније Радмила се не би усудила да у то доба уђе у празну цркву. Сада међутим она је била ту, руку на томе ћивоту кога се и преко дана страшила, и сада није осећала страх, сада није осећала језу. Између њеног погледа и кандила трепериле су златне нити светлости, дуги зраци који су се нагло ширили падајући према земљи: то су биле као лествице прављене од паукових влакана, и по њима Радмилина мисао полако се пењаше, застајући на сваком ступњу, чудећи се отпорности њиховој и лакоћи својој. Она се пела оној жижи која се видела на крају лествица и која као да нетремице у њу гледаше. Са сваким кораком даље она осећаше како цело њено биће постаје све лакше, све слободније, све прозрачније; као да са сваком степеницом отпадаше по један део њеног телесног огртача; и као да свака степеница даље откриваше по једно ново уживање, по једну нову непознату радост.

Она настави да се пење. И тада, из мрака пред њу изађоше две распете руке, прикуцане клинцима за дрво, и глава, пала на прса, полусклопљених