Два царства : роман

964 БРАНИМИР ЋОСИЋ

се та слаба жена својевољно одриче, било је сада више него кукавички. Ненадно, сем тога, у њему беху васкрсли сви они нагони који у главном чине човека човеком. Он осећаше есрам од нискости својих мисли, од тог подсвесног и грубог телесног живота који је водио и прижељкивао. Он је видео врло добро да до тог тренутка он живљаше не својим вишим способностима, разумом, душом, срцем, већ мишићима, стомаком, кожом. Било му је као да до тог часа није ни мислио главом, већ осталим својим телесним бићем.

Али на који се начин вратити Како И онда, је ли заслужио он ту бескрајну жртвуг Сме ли он да је примиг Он се у једном часу учини себи толико гадан и подао, толико мали и ништаван, Радмила опет толико узвишена и чиста, да помисли поново на самоубиство, овог пута из очајања што је тако дуго мучио ту невину душу и без тога довољно несрећну; али он одмах осети да би сада чак и једно „филантропско“ самоубиство било иста ствар, јер више није у питању био он и његово самоубиство, већ Радмила и „како би она све то разумела» Она после овог објашњења не би могла наставити живот баш и када бих се уклонио, она никад не би могла да пређе преко мога леша — помисли Карамарковић, и то би његова прва мисао тога вечера. Он осећаше да би се тек тако, самоубиством, за увек поставио између Радмиле и живота. Он одбаци, дакле, потпуно мисао о самоубиству и сасвим залуђен луташе мислима, не долазећи ни до каквог решења. Да ли је уопште било решења 2 Сада, он осећаше да је било. Али примити га, то је значило признати своју погрешку, своје немогуће мисли, признати пред собом свој страшни егоизам, покорити се пред нечим што је долазило у облику доброте и љубави баш у оном часу када је његово, срце превирало од мржње и злоће. Сама та чињеница сметаше у томе тренутку Карамарковићу; 'он не осећаше довољно снаге да се приклони и „понизи“.