Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 965

Да је бар могао шетати, чинити покрете! Он није могао више издржати у својој фотељи. Али после два минута тешког хода, уз помоћ штапова, он се поново сручи на своје место. Он семаши за табакеру: ње беше нестало. Тада се сети да ју је „сакрио“, као што је то радио врло често.

Овога пута њега као да ухвати грозница. Као да се у том малом замотуљку од папира и дувана крио његов мир! Он дрхтећи стаде претурати по столу и по фијоци. Најзад се сети да ју је бацио

· у орман. Он се умири тек када је узе у руке. Дуго је удисао мирис и бирао цигарету; тек после тог увода он запали и дубоко удахну тај први дим. Али му у том тренутку паде на ум (и би му смешно); што сам је ког ђавола крио кад сам био решен да свршим2 И то мало откриће жилавости његовог подсвесног живота, тај несвесни наставак борбе за живот (та он је бацио кутију да не би кашљао, а каквог то значаја има хоће ли кашљати или не, дан више или мање, ако већ хоће да умре!) одобровољи Карамарковића. Њему се чак у том тренутку расположења учини, да он никад озбиљно није ни мислио на самоубиство.

Сат је показивао два часа по поноћи. Лампа је слабо осветљавала собу и једва нешто мало светлости допираше до кревета у коме је лежала Радмила. Преморена узбуђењем и сузама, она спаваше сада дубоким и тихим сном, прекиданим с времена на време лаким уздасима. Карамарковић се полако приближи и дуго остаде, као некад у Београду, нагнут над њу, ослушкујући њено дисање. Ето, опет је над њом, опет господар тог топлог бића које спава, опет осећа ону притајену страву од помисли да би тај дах могао наједном престати. Али овог пута Карамарковић би запрепашћен Радмилиним изразом: у полутами, лице је било као озарено. Њему би чудно. Некада, на томе лицу које је увек исто, он је откривао чулност, сенке око очију, облине браде, углови усана, све му је то тада говорило само о једном. Данас он види само