Два царства : роман

272 БРАНИМИР ЋОСИЋ

недеља, неколико месеци, и све се открије. Одједном, једнога јутра, твоја машта престала да ради 4 ти открио да све то „није оно што си мислио да је“. Оно што си видео као црвено једва да је „розе“, врлине које су те бацале у грозницу од среће, мале су „буржоаске слабости и предрасуде“, чак ни физички не можеш више да је познаш, све ти изгледа свакодневно, обично... Има људи који спусте главу и наставе даље. То се онда зове брак из љубави. Има их којима се сан, она створена слика поврати. Тада долазе катастрофе, љубазнице, узајамна варања, самоубиства...

— А други случај»

— Када се једно од двоје на време тргне.

= И ја сада, место да будем несрећан, треба да палим свеће од среће.

= Не буди пакостан и зао, Србо. Ја ипак нисам толико глуп као што ти мислиш. Ја врло добро знам да има на свету и великих љубави. Али, ето, твоја љубав није таква јер ти си ми причао, поверавао. Велика љубав је тајна, она се не поверава никоме. Ја знам и још једну ствар, а то је да „твој случај“ није потпуно прост. Ти си имао рђав живот, тиситонуо у најчистија телесна уживања, и то месецима. Твој сан је био затрован још и пожудом.

— Ако сам ти поверио што, то сам ти поверио у најстрашнијем часу за мене, И најзад, ја не умем ништа да задржим за себе. Таква ми је природа.

— Страст мења природу.

— Не буди баналан, Василије, — замоли наједном Срба, — и не говори тим отрцаним мислима. Опет завлада ћутање. Срба остаде непомичан, загледан у таваницу, Василије настави са шетњом.

— Можда донекле имаш право, — проговори поново Василије. — Јасам готов да признам да је у свему томе било мало и правог осећања.